JUGOSLOVENI SU OVU GLUMICU UZDIZALI DO NEBESA: Danas je DRUGA ŽENA, ovako izgleda posle toliko godina

Filmovi „Specijalno vaspitanje“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Šest dana juna“ obeležili su glumicu Oliveru Ježinu. Neki je pamte i po mnogim TV dramama, pozorišnim predstavama koje je igrala širom Jugoslavije.

Drugima je u sećanju njena autorska emisija „Ars altera pars“ na nekadašnjem Trećem kanalu RTS, koju je kreirala i vodila čitavih 12 godina. Poslednjih godina je radila daleko od javnosti, kao profesor glume na Akademiji lepih umetnosti.

– Petnaest godina se nisam bavila glumom. Nije da nisam želela. Nekako su me prepoznavali kao TV lice, novinara, autora, a zatim i kao urednika zabavnog programa, i pomislili da sam definitivno odustala od glume. Nemam neki žal zbog toga, ostvarila sam se u karijeri, ali ne bih ni odbila ako bi mi neko ponudio dobru ulogu – priča.

Njena prva ljubav bila je knjiga, a san da postane nastavnik književnosti u srednjoj školi. Kada je sa 14 godina upoznala dečka koji je pohađao dramsku sekciju, mnogo toga se promenilo. Otkrila je dramski studio Radio Beograda, gde su je dočekali Sonja Savić, Zoran Cvijanović, Bule Goncić, Dubravka Živković, Andrija Maričić, Goca Šuvak...

– Mnogo smo se lepo družili. Nakon proba satima smo sedeli u kafani „Ineks“, tada nije bilo kafića – seća se.

Posećivali su Radio Beogradu tada i mnogi reditelji. Tako je jednog dana na probu dramskog studija došao i Goran Marković, a Olivera, tada gimnazijalka, postala jedna od zvezda „Specijalnog vaspitanja“.

To ju je i navelo da zajedno sa drugarima iz studija upiše Fakultet dramskih umetnosti. Pridružili su im se Žarko Laušević, Branimir Brstina, Suzana Čipčić... Da zadovolji svoju prvobitnu ljubav, upisala je istovremeno i književnost, ali je ubrzo odustala, raspored predavanja i vežbi bio je veoma gust.

– Na akademiju smo išli u osam ujutru i ostajali do sedam uveče, a često i do deset, jedanaest. Kući smo odlazili samo da prespavamo. Mada, znali smo da odremamo i na strunjačama između vežbi. Svi misle da umetnici ne rade, a ja glumu poredim s tenisom. Moraš da budeš disciplinovan i da konstantno vežbaš da bi bio u formi.

Disciplina je jedna od najkarakterističnijih Oliverinih osobina. Bila je takvo dete, disciplinovana i u školi.

– Imala sam u pubertetu periode razbucavanja mozga, kao i svi. Ali kako sam sazrevala, sve sam više uživala u tome da završim posao što pre, da ga obavim temeljno, da ništa ne odlažem za sutra. To tražim od ljudi s kojima radim.

Roditelji joj nisu bili strogi. Mama Bojana Hadži-Pavlović bila je privredni novinar, tata Marko Ježina komercijalni direktor špediterske firme, ali je i pevao u „Krsmancu“, na Terazijama u operetama, „živeo“ u Klubu književnika, poznavao mnogo pisaca, muzičara...

– Ja sam dete razvedenih roditelja, ali roditelja koji su imali dobru komunikaciju. Dosta sam bila samostalna, mama je mnogo radila, morala sam sama da otkrivam svet, da učim na sopstvenim greškama. Nije to dobro, kao što nije dobro ni kada detetu neko u sitna crevca sve objašnjava. Treba napraviti balans, sa detetom roditelj mora puno da razgovara o svemu, da mu usadi neke vrednosti, a opet i da ga osamostali i da mu ostavi prostor da donosi svoje zaključke. To je večita klackalica. Uloga roditelja je lepa, ali nije ni najmanje laka.

Njeno uporište bili su baka i deka, sa kojima je godišnje tri meseca provodila u Šibeniku.

– Moj deda je bio temeljan i radan čovek, građevinski inženjer za izgradnju luka. Tečno je govorio latinski, objašnjavao mi poreklo svakog drveta, svake biljke... Malo sam ga slušala, malo i nisam, sada mi je žao. Vaspitavala me je i ulica gde sam upoznavala fine mangupe, za razliku od današnjih koji su barabe...

Jedan od najznačajnijih trenutaka u njenom životu jeste susret sa suprugom Milošem Petrovićem, pijanistom i kompozitorom, profesorom na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu.

– On je iskristalisao sve kvalitetno, radno i vredno u meni. Miloš ceo dan komponuje, svira, to je njegova suštinska potreba. Tolerantan je i fleksibilan čovek i jedino što mu je nezamislivo je da neko ne radi. Kada mu kažem da me boli glava, on zgranuto gleda u mene, bol u glavi za njega ne postoji.

Osvojio ju je svojom blagošću i ne može da se seti više čime... Učio ju je umetnosti, toleranciji, da ne sme da kasni... Prosto se zaljubila i nakon dva dana poznanstva počela da živi s njim.

– Puno smo izlazili tih tužnih 90-ih, to nam je jedino bilo i preostalo. Miloš i ja smo dobar par. On je moj životno-ljubavni guru. Zvuči ušećereno, ali je zaista tako. Bilo nam je uvek važno da izlazimo zajedno, da moji prijatelji budu i njegovi, i obrnuto. Od Lenkinog osmog meseca imali smo bebisiterku za večernje časove. Gradili smo zajednički život, zajedničke doživljaje. Postavili smo dobru osnovu, ja sam u njegovom životu, on u mom.

Bonus video:

(Espreso/Blic Žena)