BOLNA ISPOVEST NAŠE PEVAČICE: Progovorila o PORODIČNOJ TREGEDIJI, rane i dalje NE PROLAZE

Pevačica Aleksandra Bursać otvorila je dušu o velikoj tragediji koju je doživela njena porodica.

Ona je mala samo dve i po godine kad je njen otac Nikola ubijen na ratištu u Kninu u Hrvatskoj 1991. godine. Aleksandrin tata se kao dobrovoljac borio za svoje selo Plavno, u kojem je odrastao. Iako je bila mala, seća se trenutka kada su njenoj mami Dušici javili da joj je muž ranjen, a zatim i da je u bolnici u Beogradu podlegao povredama.

Sudbina ga je navela da se iz Hrvatske u Srbiju doseli kao mladić, kako bi studirao žurnalistiku, ali se devedesetih godina vratio u rodno mesto.

- Moj tata je poginuo u ratu dok se borio za svoj narod kad je imao samo 28 godina! Živeli smo u Beogradu, ja sam ostala tu sa mamom, a on se malo pre rata vratio u Knin. Kad je sve počelo, dobrovoljno se prijavio da brani ljude s kojima je odrastao i svoje selo Plavno. Nažalost, napali su ih u toku noći i tati je prošao metak kroz glavu i zaglavio se u mozgu. I njegovog najboljeg druga su ranili, ali je on, hvala Bogu, preživeo, dok je tata bio smrtno ranjen. Prevezli su ih helikopterom u Beograd u bolnicu. Mama je sve vreme bila uz tatu. Nažalost, preminuo je 11. septembra 1991.

Svega se seća

Pevačica kaže da je njena majka pre tragedije pokušavala da ubedi oca da napusti ratište i vrati se u Beograd.

- Mama i tata su se čuli telefonom i govorila mu je: "Dobro, bre, Nikola, imaš dete, vrati se. Ne daj Bože, može nešto da ti se desi". A on bi joj svaki put odgovorio: "Ili pukovnik ili pokojnik!".

Iako je bila mala, kaže da nikad neće zaboraviti dan kad su saznali strašne vesti.

- Sećam se kad su mami javili da je tata ranjen, iako sam imala samo dve i po godine. Bila sam napolju, mamu je to baš potreslo... Tako mala, bila sam mami najveća podrška i najviše sam je tešila, jer su svi njeni sa Kosova i Metohije i nisu odmah bili sa nama, ali je kasnije došla baka. U Beogradu je živela tatina familija. Uz nas je bio i moj pokojni stric Milorad, koji mi je mnogo pomagao.

Ona je isprićala da je njen otac želeo da počiva u rodnom mestu, za koje je i dao život.

- Tata je sahranjen u Plavnu, jer je to bila njegova želja. Bio je mnogo vezan za Knin. Često je pevao i na tamošnjim saborima. Od oca sam nasledila talenat za pevanje. S jedne strane se mnogo ponosim njim, a s druge sam ljuta! Nedostaje mi svaki dan i u svakom trenutku. Osećam da je tu i da me čuva u nekim teškim momentima. Mama kaže da baš ličim na njega.

Još jedna tragedija posle očeve smrti

Pošto je rano ostala bez tate, njena mama je činila sve da pevačica ima lepo detinjstvo u beogradskom naselju Galenika.

- Mama se potrudila da svu lošu energiju pretvori u dobru. Kao da je bila dobra vila. Od ranog detinjstva me je usmerila na muziku, u hor "Kolibri" sam se upisala sa tri i po godine. Detinjstvo pamtim po tome što sam zavolela muziku i imala super društvo - priča Aleksandra za "Hit Informer".

Međutim, ona priča da je njenu porodicu ubrzo zadesila još jedan tragedija.

- Nakon što se majka preudala, dobila sam najveći i najbolji poklon na svetu, a to je moja sestra Milica, koja je mlađa od mene četiri godine. Nažalost, njen otac je preminuo, ali o tome ne bih da pričam jer je za sestru to teška tema. Posle nekoliko godina mama je upoznala Vladu, venčali su se i evo zajedno su već 25 godina. Ne volim da ga zovem očuhom, jer mi zvuči grubo. On nije Miličin i moj očuh, već naš roditelj. Vlada nas je odgajao.

Bonus video:

(Espreso/24sedam)