KAO MALA SE SUSRELA SA SMRĆU: Potresno DETINJSTVO Cece Bojković će vas ZALEDITI

Svetlana Ceca Bojković (75) rođena je u Beogradu, u Zemunu, a sa majkom Verom i ocem Cvetkom detinjstvo je provela u stanu jedne gospođe koja je prerano izgubila porodicu.

"Kada je trebalo da se rodim, moja mama je, zbog tada čuvenog akušera dr Kusovca, prešla Savu i rodila me u zemunskom porodilištu. Onda su me kao bebu preneli u Beograd, u Njegoševu 59, gde smo stanovali u zajedničkom stanu s jednom starom gospođom koju smo zvali tetka Nikolija. Kako je ona, sirota, ostala sasvim sama, za šest meseci su joj umrli i muž i ćerka, vezala se za našu porodicu i meni je zamenila obe moje bake jer nijedna od njih nije živela u Beogradu", ispričala je glumica jednom prilikom tokom gostovanja na Radio Beogradu.

Kao devojčica, Ceca je često odlazila u šetnje sa tetkom Nikolijom, koje su podrazumevale i odlazak na groblje, što je bilo njeno prvo suočavanje sa smrću.

"Iako nije radila, moja majka skoro nikad nije bila kod kuće, stalno je morala da stoji u nekim redovima za hranu, da nabavlja sve što je moglo da se kupi na ‘tačkice’ i onda je mene uglavnom čuvala teta, koja me je i vodila u šetnju. A pošto je najviše vremena provodila na groblju, za njega su bile vezane i te naše šetnje. Tako sam se ja veoma rano susrela sa smrću. Obilazila sam spomenike, gledala slike i kako sam pomalo znala da čitam, čitala sam imena i zamišljala te ljude koji su nekada prolazili kroz život. Bilo je sahranjeno dosta dece koja su umrla od šarlaha. Sve me je to ispunjavalo strahom, pretvaralo se u moru koja me je nekada noću gušila i nije mi davala da zaspim, ali istovremeno budilo strahovitu radoznalost“, objasnila je glumica.

Njena prva sećanja za školu vezana su i za činjenicu da joj je majka bila stroga i da je u kući uvek vladala disciplina.

"Mislila sam da mogu začas da napišem taj prvi domaći zadatak, pa da idem napolje da se igram. Međutim, mama je smatrala da je rad neuredan, stranicu je pocepala, meni zalepila vruć šamar i ja sam plačući morala da ga radim ponovo. O igri nije bilo ni govora. I to je trajalo sve dok nisam usvojila načelo da moram da budem ono što deca zovu 'štreber'. One godine kada je ustanovljena Vukova nagrada u Beogradu, bilo je samo šest vukovaca, a među njima i ja", pričala je Svetlana, koja je paralelno sa pohađanjem Četrnaeste beogradske gimnazije privatno učila strane jezike i išla u muzičku školu, gde je svirala klavir.

"U početku nismo imali klavir u kući, pa mi je tata u dogovoru s tadašnjom nastavnicom nacrtao klavijaturu na trpezarijskom stolu, a na njega postavio veliku vazu na koju je naslonio 'Bajera' i ja sam tu svirala na gluvo! Svirala sam i postepeno tonula u depresiju. Tata je pokušao da mi objasni kako je to meni sada možda dosadno, ali da ću jednog dana shvatiti kako je sve to lepo i zanimljivo, samo treba da istrajem. Nisam shvatala, ali sam istrajala. Sledeće godine kupljen je klavir i ja nisam imala kud. Tvrdili su da sam darovita, ali nakon diplomskog ispita, na kojem sam izvela program koji je mogao da bude čitav jedan koncert na Kolarcu, više nikada nisam sela za klavir", zapisala je reči čuvene glumice Ksenija Šukuljević Marković u monografiji koju je posvetila Svetlani nakon što joj je 2005. godine uručen Dobričin prsten.

Bonus video:

(Espreso/Lepa i srećna)