OVO JE NAJVEĆA TRAGEDIJA LJUBIŠE SAMARDŽIĆA: To je bio momenat kada je za njega SVE STALO

Ljubiša Samardžić poznat još po nadimku Smoki je bio srpski glumac. Rođen je u Skoplju, 19. novembra 1936. godine, a umro je u Beogradu, 8. septembra 2017.

Rođen je u Skoplju u rudarskoj porodici koja je radila u rudniku uglja – Jelašnica kod Niške Banje. Njegov otac Dragan umire rano, kad je Ljubiša imao samo 9 godina, a majka ostaje sa troje dece. Bilo je to vreme nemačke okupacije, pa zatim i oslobođenja, vreme neimaštine i siromaštva u kojima Ljubiša odrasta na jugu Srbije.

Još u srednjoškolskim danima, Ljubiša je pomagao majci radeći različite poslove. Tokom školskih raspusta radio je kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio je portir u hotelu Srbija, radio je kod svoje majke u poslastičarnici, gde je bio glavni radnik – donosio je led i pravio sladoled.. Međutim, sve to, bilo je nedovoljno govorio je Ljubiša.

Druženje sa prijateljima, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, kako je zvao plažu na Nišavi, proredilo se. Ljubiša je svako jutro sakupljao prazne vreće kako bi otišao u „Albatnicu“, kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario ih je na leđa i nosio umotane vreće leda na tramvaj. Tu su nastajale nezgode. Led bi se topio u tramvaju, zbog velike temperature i stvarale bi se lokve prljavštine. Putnici bi protestovali, šoferi stajali te bi ga uglavnom isterivali. U nekim slučajevima bi uspeo da se sakrije kako bi švercovao led, ali ga je znala uhvatiti kontrola s kojom bi morao da vodi žustre rasprave, pa kad-kad Ljubiša bi morao i da nekoga izudara.

Ljubiša nije voleo da se tuče ali ga je pratio glas razbojnika. Još jedan u nizu njegovih nezgodnih poslova bio je obezbeđenje igranki. Kako je trenirao boks, u bokserskoj školi Brace Lozanovića, u polu-teškoj kategoriji bio je poznat i po jakom udarcu. Dobijao je nezahvalnu ulogu obezbeđenja, ulogu „čistača“ čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu svađalicama. Ponekad je morao i da izudara nekoga pričao je Samardžić.

„Posle takvih incidenata uvek mi je bilo teško, bilo mi je krivo što sam bio u takvoj situaciji, da tako nešto i uradim, ali morao sam jer je to bio moj izvor prihoda da se zaradi pokoji dinar“, govorio je on.

Takvo stanje Ljubiša je analizirao i shvatao kao bunt, kao njegovo impulsivno reagovanje koje je bilo posledica situacije u kojem se nalazio on i njegova porodica. To nije bio bunt protiv ljudi, nego protiv sistema u kojem je svojim rođenjem i sticajem nesrećnih okolnosti bio osuđen da živi. Posle završene gimnazije, odlučio je da upiše pravo. Ubrzo okreće novi list i upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Bojana Stupice. Stupica odmah primećuje njegov talent, te na njegovo insistiranje Samardžić dobija stipendiju Ateljea 212. Kao student Ljubiša Samardžić glumio je u nekoliko pozorišnih predstava u jugoslovenskom dramskom pozorištu, međutim niko nije ni slutio da će to biti sve u njegovom pozorišnom životu, životu na daskama.

Krivci za to bili su filmovi. Ljubiša je dobio ponudu za glumu u filmu „Prekobrojna“ na početku karijere, a sa stipendijom Ateljea 212 pozorište mu je bilo na raspolaganju. Međutim, Bojan Stupica je insistirao da Ljubiša mora da se odluči šta će raditi, jer nije mogao da radi na obe strane. Bio je to rizik ali i filmska avantura u koju je ušao Ljubiša. To je bilo vreme kasnih pedesetih godina kada su svi bili opčinjeni sa filmom i bioskopom, od publike, glumaca do reditelja, jer televizija još nije ušla u kuće Jugoslovena.

Bonus video:

(Espreso/Stil)