DANAS BIH NAPUNIO 25 GODINA, ALI SAM VEĆ ODAVNO MRTAV: Bio je to zločin iz strasti, pročitaj, MOŽDA SI I TI UBICA

Ljudi godinama govore o tome kako je ispravno gledati na čašu koja je do pola ispunjena vodom kao na nešto što je polupuno, a ne poluprazno, ne bih se složio sa tim stavom. Smatram da sve treba gledati realno i objektivno, te da tu čašu treba nazvati baš onako kako i jeste - "čaša koja je do pola ispunjena vodom".

Zato ću i danas kada treba da slavim život i svoj rođendan pisati onako kako jeste, surovo i bez uvijanja.

Moje ime je Lazar i ja sam novinar na portalu Espreso.rs.

Uzmite koji minut pauze tokom dana i zastanite, pogledajte u ljude oko sebe, njhova lica i njihove grimase, verujem da ćete na većini videti prazninu, brigu, odsutnost..

Ja to nazivam sindrom "živih mrtvaka".

Od sekunde kada se rodimo počinjemo da živimo po tuđim pravilima, već nam je sve nametnuto i određeno, a da nismo izustili ni reč, volim da kažem kako je to zločin i to onaj najgori, iz strasti.

Nismo još ni prohodali, a dodeli su nam veru, seksualno opredeljenje, jezik, kulturu i smatraju da bi svako kršenje njihovih pravila značilo da smo u najboljem slučaju "bezobrazni", a u "najgorem" bolesnici i sami đavoli.

Kasnije nam oduzimaju pravo da kažemo "ne želim", "neću", "ne mogu", pričaju nam kako je to nevaspitano i kako starijima ili bitnijima (ko to određuje?) nikada ne smemo govoriti tako nešto, iako su oni rekavši to uradili baš ono što nam brane.

Onda dolazi škola i tu već svako može lečiti svoje traume i frustracije na vama. Kada se samo setim svoje, ne bude mi dobro. Moram priznati da sam iz škole najmanje dobio znanja, a najviše napada panike i anksioznosti.

Čim nisi divljak koji samo priča o tučama, seksu i kockarnicama obično si onda slabić kog vređaju, ponižavaju, fizički maltretiraju... Sećam se da sam nakon svoje osnovne škole bio toliko istraumiran da nisam bio sposoban ni račun u pošti da uplatim zbog straha od komunikacije.

Kada smo već kod uplate računa, da ne pričamo koliko takve i slične institucije imaju udela u tome što smo mrtvi pre smrti.

Samo se setite svake besne kasirke, ljute službenice i nestručnog bezobraznog lekara sa kojima ste imali priliku da budete u kontaktu... Koliko je tek to uticalo na samopuzdanje, sigurnost i poverenje...

Ne možemo preskočiti ni ljubavne veze. Vrlo često to bude kao neki besplatni kurs u okviru kojeg će random budala da dođe i da izvuče iz vas one najdublje nesigurnosti, stvori nove komplekse, uništi nadu da možete verovati bilo kome i onda ode. ( čast izuzecima)

Moram priznati da ćete kroz posao dosta toga naučiti, a pritom ne mislim na stručno usavršavanje, već na život.

Kada se sve sabere i oduzme, vi izrastate u osobu kojoj su od malena nametnute "moralne vrednosti" (pričam o onome gde čudni ljudi protestuju ako se dvoje istog pola ljube, ali sede kod kuće i jedu jeftinu paštetu dok muž bije ženu), pripadate veri za koju vam je rečeno da bi trebalo pripadati, prošli ste zlostavljanje u školi jer volite knjigu, a ne rulet... Tokom života su vas osporavali gde god su stigli jer su ONI ZNALI BOLJE, partner vas je naučio kako izgleda sve, samo ne ljubav, a na poslu verovatno trpite svašta za mali novac...

Ono što želim da vam poručim nakon svega je da to NE MORA TAKO BITI!

Ja sam davno prestao da ispunjavam tuđa očekivanja i da živim kako se očekuje. Radim ono šta osećam, briga me za tuđa mišljenja i mnogo sam srećniji i zdraviji.

Molim te, poslušaj me, ako se osećaš baš ovako kako sam napisao odmah sve promeni. Neka te bude briga šta će ko reći pa makar to bili i tvoji roditelji, prijatelji i porodica... Veruj u šta želiš ili nemoj verovati, ljubi koga želiš, prijavi svakog kretena koji pokuša da te zlostavlja na bilo koji način, promeni izgled ako ćeš tako biti bolje, daj otkaz, preseli se...Ali te samo molim PRESTANI DA MRTAV HODAŠ SVE DOK SI ŽIV... To nije ono što zaslužuješ.

Potpuno iskreno,

Lazar Stanušić.

Bonus video:

(Espreso)