BILI SU ZAJEDNO DO NJEGOVOG POSLEDNJEG DANA! ON JE NAJVEĆA LJUBAV CECE BOJKOVIĆ: Isplivala tajna DECENIJAMA čuvana!

Istaknuta dramska umetnica Ceca Bojković, je od 2011. godine u srećnom braku sa diplomatom Slavkom Kruljevićem čijem poznanstvu su kumovali prijatelji. Glumica je pronašla sreću sa Slavkom sa kojim uživa u idiličnom odnosu više od deset godina, ali je jednom prilikom izjavila da je kraj rediteljia Ljubomira Mucija Draškića provela najbolje godine svog života.

Oni su uplovili u zajednicu još dok se nisu zvanično i pravno razveli od svojih tadašnjih partnera, Svetlana od glumca Miloša Žutića, a reditelj od svoje suruge, jer kako je glumica svojevremeno rekla: "Moja i Mucijeva ljubav bila je jača od svih pravnih normi." Poznati par se zvanično venčao 1990. godine, a od 1985. do 2004. godine su bili zajedno. Ona je bila sa njime do Mucijevog poslednjeg dana.

Zbogom, dragi moj Muci

Odlazak velikog pozorišnog reditelja, tvorca kultnih predstava Kralj Ibi i Radovan III, čiji je umetnički kredo bio: Nemoj da misliš, igraj se, iskreno je potresla mnogobrojne glumce i kolege kojima je bio guru, a supruga Ceca, iako svedok njegove smrti, ne prihvata da ga nema.

Bila bi laž reći da se Beograd 28. januara oprostio od reditelja, nekadašnjeg upravnika Ateljea 212 i profesora Fakulteta dramskih umetnosti Ljubomira Mucija Draškića (67). Mucija su tog dana ispratili njegova porodica, prijatelji i glumci koji su ga poštovali i voleli. Nekoliko dana pred smrt upravo je rekao da mu je svejedno hoće li biti upamćen kao reditelj, upravnik koji je podigao novu zgradu najbeogradskijeg pozorišta. Jedino mu je bilo važno kako će ga pamtiti prijatelji.

Mucijevom smrću uvećao se nebeski deo porodice Kralja Ibija i Radovana III, a bolno je opustošen bife Ateljea 212. S njim je otišla čitava epoha čiji je bio poslednji svedok i znalac. Prošlog leta, kada je prvi i poslednji put govorio o sebi privatno za Gloriju, ostali su neobjavljeni neki delovi razgovora, danas tim dragoceniji. Reditelj više od stotinu pozorišnih predstava, ne bez žaljenja mi je objašnjavao kako pozorište danas gubi svoj suštinski identitet, da se beži od velikih projekata bez kojih nema pozorišta. Za njega je pozorište bilo veliki kolektivni čin, mrzeo je monodrame iz dna duše. Ni svoju ženu Svetlanu Bojković nije poštedeo žaoke kad je uskočila u jednu takvu priču.

Muška smrt

Kada ju je u nedelju ujutru probudio njegov samrtnički ropac, Svetlana je najpre krenula da mu masira srce, otvarala je kapke i, uverena da je šlog u pitanju, zvala hitnu pomoć. Stigli su rekordno brzo, ali samo da utvrde ono što će njegova kćerka Iva najbolje reći: "Umro je muški, gospodski. Da li biste mogli da zamislite Mucija da ga neko hrani kašićicom?" Tri dana je Svetlana pribrano dočekivala i ispraćala prijatelje i poznanike. Ne prihvata da ga nema. Kada bi priča o Muciju dobila šaljiv obrt, jer bi to ličilo na njega, samo bi pogledala gore: "Dobro čoveče, taman prihvatih da sam postala taze penzionerka, ali nisam mislila da ću odmah da budem i udovica. Muci, Muci, baš si me zeznuo!"

Kada smo je veče posle sahrane u pet ujutru ostavili da malo odspava pre nego što krene na groblje, ispričala je najlepšu priču o čoveku sa kojim je proživela najbolje godine. Na sahrani Miloša Žutića, Svetlaninog bivšeg muža i oca njene kćerke Katarine, Muci je, onako veliki, nežno zagrlio potresenu Svetlanu i šapnuo joj u uvo: "Mico, sad više nemam kome da te vratim!" Samo su prijatelji znali kako je za Mišina života Muci umeo da napravi štos: "Ma, vratiću ja tebe Miši!"

Bio je strog prema najbližima zato što je takav bio i prema sebi. Svoj pozorišni kredo je usvojio od Bojana Stupice: "Nemoj mnogo da misliš, igraj se! Pozorište je nastalo kao igra, a ne kao teza, kao esej." Govorio mi je, početkom leta 2003, na terasi u centru Beograda gde je tek napravio roštilj koji smo nameravali da arčimo, da se, u tom smislu, lakše igrao s glumicama nego s glumcima:

- "Žene su vrednije, štreberke su i poslušnije. Muškarci su mnogo teški za rad. Gluma je, ipak, ženski posao, u muškarcu ona izaziva neke tegobe. Ima divnih glumaca, naravno, ali, ipak, oni su mnogo sujetniji od žena, teži su za rad, neprecizniji, imaju svoje valunge i menstruacije." Njegovih prijatelja, glumaca, odavno nema. Bili su to Taško Načić i Milutin Butković. Danas je Petar Kralj ostao bez svog reditelja i prijatelja. I nije čudo da je Petar Kralj, na komemoraciji progovorio o mucizmu, kao nečem što su smislili mali, bedni, a alavi produkti vlasti. Nisu mogli da mu naude kao mladom Bojanu Stupici oteravši ga u Zagreb, ali su mogli da mu skidaju predstave i drže ga daleko od scene. Da li su danas svesni Perinih reči da je mucizam sve ono najvrednije što je stvoreno u Ateljeu 212 - od Kralja Ibija i Radovana III, do Marije Stjuarat i zgrade u Svetogorskoj ulici.

Mi koji smo ga voleli i gotovo svakodnevno viđali, znamo koliko je znanja, pameti, dobrote, šarma i plemenitosti nestalo tog nedeljnog jutra. I da nismo stigli da mu kažemo koliko nam je značio. Onako suspregnutih emocija, prvi put mi je te letnje večeri pričao o majci, kako je bila lepa, koliko ju je voleo. Prošle su silne godine od kada nije otišao na njen grob u Zagrebu gde ga je rodila, ni na babin i dedin na Omišlju , gde je kao dete učio školu. Učinilo mi se na trenutak da se raznežio, a onda je, izbacujući dim cigarete, odmahnuo: "Tempi passatti. Ajde da popijemo."

Bonus video:

(Espreso/Gloria)