KAD SE OPANAK POPAPUČI! Adaktarovi iz Čačka postali GLAVNI PROBLEM SRBA: Malograđanština UZIMA MAHA,Nušić bi PLAKAO

Nije me dugo bilo, ne zato što nisam imala inspiracije (u Srbiji vazda ima noviteta i skandaloznih situacija) već jer sam želela da odmorim, a godišnji mi je odlično pao. Pao mi je i pritisak kad sam skoro odgledala prvu epizodu Adaktarovih, jer nisam imala snage da to učinim kad je bila premijera.

Kakav fenomen, kakvi ljudi! Malo je reći da sam ostala zatečena količinom praziluka na nacionalnoj frekvenciji. Moram priznati da nisam očekivala da će ovako da bude, mislila sam da će pokazati svoju bolju i lepšu stranu budući da su ih ljudi "pljuvali" još od samog početka stvaranja "imperije Adaktar". Da se razumemo, ljudi kao ljudi, drugačiji na svoj način i to je sasvim ok. Ono što nije ok je promovisanje malograđanštine i svega što treba da iskorenimo iz naše "srpske plave krvi", a budući da smo "nebeski narod" ovakve stvari ne smemo dozvoliti ni u privatnom životu ni na televiziji.

Njihova gluma nije za Oskara, ali to nije ono što smeta koliko smetaju vrednosti koje se promovišu. Ugnjetavanje radnika, ponižavanje, malograđanština, fenomen "opanka koji se popapučio", kompleksi itd. su pojave koje smo mogli da primetimo još u prvim minutima ovog rijalitija. Iako oni to rade dosta namerno, da isprovociraju naciju i postanu još gledaniji, verujem da u privatnom životu nisu previše drugačiji. Možda malo blaži, jer je njihova gluma dosta loša pa je lako provaliti istu.

Hiljadu puta smo čuli da život nije Instagram, a ono što oni pokazuju na svojim Instagram profilima je samo ono što oni žele da budu. Trač je da su skoro svi menjali ime i prezime, kao i da su radikalno menjali svoje živote težeći da se prikažu kao nobles, ali im to malo teže budući da nisu svi uspeli da izbace čačanski akcenat. Mada, nije ni to toliko strašno, nisu Adakatrovi jedini koji se trude na našoj javnoj sceni da budu rođeni Beograđani čije su bake i deke peta generacija Beograđana. Problem je samo što će mnogi ljudi nakon njihovog rijalitija želeti da budu uspešni u svom poslu pa će kopristiti njihova sredstva koja su videli na televizji, te će ponižavanje radnika postati kao "dobar dan", a malograđanština sredstvo preživljavanja u ovom surovom svetu.

Ono što smo mogli da naučimo iz njihovog rijalitija je ogovaranje, zabadanje nosa u tuđe stvari, provociranje, pasivna agresija, omalovažavenje drugih, uobraženost, zavist, ljubomora, kao i preteranost u oblačenju, kao i ponašanju. Preteruju u svemu, od odeće do estetskih korekcija, mada to je stvar ukusa, ne bih u to previše zalazila. Brendovi pljušte na njima, a najviše ima onih čiji logo znamo baš svi, a i da ne znamo naučićemo jer Adaktarovi vole da istaknu logo brenda koji nose.

Oni se bore da predstave sebe u što boljem svetlu, ali ne kako treba. Mi smo institucija, mi smo imperija, mi smo božanstva, mi smo jedinstveni, mi mi mi i samo mi. A onda shvatiš da je to samo životni san malog Adama ili njegove mame koji svi u porodici moraju da slede, hteli to ili ne, na ovaj ili onaj način.

Borba da se pokažu u punom sjaju izrodila je more negativnih osobina, onih baš loših. I to je malograđanština, a naše društvo kao da je postalo inficirano ovim. Primetih da su mnogi počeli da oponašaju Adaktarove, a i Adaktarovi su negde morali da vide ovakav način života... To je začaran krug koji neće tako lako nestati. Snobova će izgleda uvek biti, ali problem je što postaju uzor na neki čudan način. Društvene mreže su postale idealno mesto za sve skorojeviće koji žele da prikažu sebe i svoj život savršenim, iako to nije uvek istina. Postoji jedna istina za javnost, a jedna privatna koja i nije najsjajnija.

Ja dolazim iz grada koji je dosta manji od Čačka i moram priznati poznajem dosta ljudi koji žive život kao Adaktarovi, samo ne tako javno. Oni su snobovi u svojim sredinama, a ljudi im se često dive iako ih mrze, što je apsurd. Znaju za njih da kažu sve najgore, ali isto tako potajno priželjkuju da žive kao oni pa se često služe sredstvima koja nisu za primer.

Takmičenje u tome ko će više puta da kaže "moje dete ide u PRIVATNU ŠKOLU", "kupila sam ovo za samo 3.000 EVRA", "ja izgledam savršeno", "putovala sam ove godine 6 PUTA", "ja najbolje radim obrve na Balkanu" uzima maha... a meni ovo sve više liči na Nušićevu komediju "Gospođa Ministarka". Verujem da bi i Nušić zaplakao kada bi video kakva je danas situacija, budući da se čovek borio da na svaki način prikaže pravu sliku i ono što NE TREBA DA RADIMO! Čak i kroz humor! Čak i kroz velika dela!

Ovaj apsurd od praziluka možemo pratiti na televiziji kao i na mrežama, svi imaju pravo na slobodu i izbor, ali ja nekako biram da ne gledam. Ne zato jer sam nobles pa me Adakatovi vređaju, nego jer želim da zaspim svaku noć mirno znajući da mi praziluk ne viri iz d***a.

Bonus video:

(Espreso / Milica Stanimirović)