VOJAŽ IZNEO BOLNE USPOMENE IZ DETINJSTVA: ''Nismo svaki dan imali za tri obroka, ismevali su me..''

Popularni reper Mihajlo Veruović Vojaž otvorio je dušu o svojoj porodici, teškom odrastanju i životu u Francuskoj, gde se s roditeljima sklonio nakon atentana na Zorana Đinđića čiji je telohranitelj bio njegov otac, koji je u tom incidentu ranjen.

"Nakon Zoranovog ubistva mafija je pretila mojim roditeljima, čak su i mom bratu i meni životi bili ugroženi. Majka i otac su se plašili za našu bezbednost i zbog toga su odlučili da se odselimo iz Srbije. Otišli smo u Strazbur u Francusku. Imao sam godinu i po dana, a brat nepune tri. Roditeljima je bilo mnogo teško. Trpeli su veliki pritisak i dugo su živeli u paranoji šta će i kako dalje. Postoji tu mnogo stvari koje ja još uvek ne znam, zbog toga ne mogu u potpunosti da se otvorim na ovu temu, ali znam da nije bilo nimalo bezazleno", počeo je Vojaž svoju životnu priču i dodao da roditelji ni u jednom trenutku nisu dozvolili da to utiče na njegovog brata i njega.

"Bili su svesni da jedino njih imamo na ovom svetu. Zbog cele situacije brat i ja sve do polaska u osnovnu školu nismo mogli da imamo mnogo drugara i da se socijalizujemo, već smo uglavnom bili okrenuti porodici. Zato su se roditelji potrudili da nam pruže sigurnost kod kuće, jer da smo izgubili poverenje u njih, izgubili bismo sve", rekao je Vojaž i otkrio da su se njegovi roditelji u početku u Francuskoj teško snalazili, ali da su se brzo prilagodili novoj sredini i uslovima života.

"Nisu govorili ni engleski, ni francuski. Tata se oporavljao od rane od metka koju je zadobio u predelu leđa, pa je majka više provodila vreme s bratom i sa mnom. Bio sam mali kada se sve to desilo i nisam ni znao šta znači kada je neko ranjen, šta je atentat, a šta pištolj... Bez obzira na sve, borili su se da nas izvedu na pravi put i za kratak period su uspeli da se prilagode i obezbede nam najosnovnije potrebe", kaže Vojaž, koji je oca prvi put pitao za ožiljak tek kada je napunio sedam godina, a on mu je rekao da ga je "ujela žaba". Kasnije, kada je porastao, shvatio je šta se zaista dogodilo.

Od ubistva Zorana Đinđića prošlo je 19 godina, a na dan svake godišnjice Vojažov otac oseća posebnu tugu.

"Znam da je posao telohranitelja radio iz srca. Ispričao mi je mnogo zanimljivih anegdota i situacija koje je doživeo dok je bio telohranitelj, ali ne mogu da ih iznosim u javnost. Na svaku godišnjicu atentata mom ocu se vrate sećanja na taj dan i rastuži se. Sa Zoranom je proveo dosta vremena i imali su zajedničke ciljeve za koje su se borili. Tog 12. marta za mog oca nije umrla samo jedna osoba i dobar prijatelj, već ceo ideal i vizija u koju su verovali", kaže Mihajlo, koji se s porodicom posle izvesnog vremena, kada su se stišale stvari i opasnost prošla, vratio u Srbiju.

"Roditelji nisu želeli da brat i ja odrastamo kao Francuzi, već kao Srbi. Kada su shvatili da možemo da budemo sigurni u gradu u kom smo se rodili, vratili smo se u Beograd. Brat i ja smo 2007. godine upisali Osnovnu školu 'Kralj Aleksandar I', on drugi, ja prvi razred. Bio sam odličan đak, voleo sam sve predmete sem fizike. Od brata se nisam razdvajao, imali smo isto društvo kao i danas. Do šestog razreda sam bio miran kao bubica, a onda, kada sam ušao u pubertet, postao sam buntovan. Potukao sam se milion puta. Nikada nisam započinjao prvi, ali sam se bez razmišljanja branio. Nikad nisam dozvoljavao nikome da me ponizi. Još kao malom otac mi je govorio: 'Ako ne odbraniš čast, nemoj da se vraćaš kući'. Od tada su mi čast i obraz na prvom mestu."

Vojaž je istakao da su vršnjaci njega i brata tokom u osnovnoj školi ismevali, jer su bili asocijalni.

"Brata i mene su zadirkivali zbog toga što smo bili malo asocijalni i što nismo hteli da se družimo s ostalom decom. Razlog tome su traume i događaji iz našeg detinjstva. Dok su drugi klinci igrali loptu i lastiš, mi smo se krili od mafije. To su životne situacije kroz koje ne treba da prolazi nijedno dete! Kao klinac, nisam mogao da razumem drugu decu i tu njihovu lagodnost, a oni nisu mogli da razumeju zašto sam ja toliko ćutljiv. Mislili su da imam neke smetnje u razvoju, ali bio sam naučen da budem ćutljiv i pazim na brata i sebe", ispričao je, a potom dodao i da je njegova porodica živela skromno.

"Brat i ja nikada nismo išli na ekskurzije. Kada bi roditelji primili platu, većina novca je odlazila na komunalije i račune, a onda nam je ostajalo 10.000 dinara da nas četvoro i pas kog smo čuvali izguramo ceo mesec. Mnogo puta se dešavalo da ne jedemo, nismo svaki dan imali tri obroka dnevno. Nikada nisam dobijao nove stvari. Uvek sam ih nasleđivao od starijeg brata. Kada bi mu roditelji kupili nešto, radovao sam se, jer sam znao da ću to i ja nositi. Odrastao sam u patikama i jaknama svog brata. Baš zbog toga smo obojica rano počeli da zarađujemo. Brat se sa 15 godina zaposlio preko Omladinske zadruge i nosio gajbe, radio od jutra do mraka, cepao je ruke da bi imao za džeparac. Kada se na kraju meseca vraćao sa zarađenih 25 ili 30 hiljada dinara, osećali smo se kao da je doneo milione."

U sedmom razredu je s nekoliko drugara osnova rep grupu "Kompani", a priznaje da su ga negativne emocije navele da počne da se bavi muzikom.

"Počeo sam da repujem zbog kompleksa. Muzičari su uvek bili šmekeri. Dopadalo mi se kako ih ljudi tretiraju, kako žive i koliko obožavateljki imaju. Govorio sam sebi: 'Eh, što to nisam ja' i odlučio da se bavim muzikom i napišem prvu pesmu. To mi sada deluje kao grozan razlog. Posle stotina napisanih pesama shvatio sam da imam talenat i sada mogu da kažem da se muzikom bavim iz ljubavi jer to volim, a ne zbog nekih kompleksa. Prva komercijalna pesma koju sam napravio bila je 'Tantala', koja je imala oko 200.000 pregleda, što je za nas klince iz bloka bilo veliko dostignuće", prisetio se Vojaž, koji je kasnije upisao Devetu beogradsku gimnaziju inastavio s muzikom, koja ga je spojila i s Breskvicom, koja mu je bila prva i do sada jedina ozbiljna veza i priznaje da mu je posle tri godine njihovog zabavljanja, bilo veoma teško da preboli Anđelu.

Poznato je da se svojevremeno sukobio s Bogdanom Ilićem, poznatijim kao Baka Prase, koji je trenutno u sukobu sa Željkom Mitrovićem, a koji je Vojaža ismevao u svojoj pesmi "Vojaž blamaž".

"Sukob je izbio jer sam rekao da jutjuberi ne mogu da prave muziku kao muzičari. Bogdan je iskoristio tu moju izjavu i oblikovao je u svom klipu onako kako mu odgovara i od toga ubirao preglede. Glupo je što je to uradio na jedan prost i nekulturan način. Osećao sam se glupo kada je ta, nazovi pesma, objavljena na Jutjubu. Kako drugačije da se osećam kada me neko proziva i pljuje dok to gledaju milioni ljudi i smeju se. To je toliko uzelo maha da su mi stariji ljudi na ulici prilazili i dobacivali razne pogrdne reči... Ismevali su me. Mnogi su mi govorili da sam ružan, a na društvenim mrežama sam dobijao i poruke u kojima su mi pretili smrću."

"Bogdan je jedna od nuspojava ovog društva. Tada je bio najpopularnija osoba u državi, pratili su ga i mladi i stari, bio je dežurni klovn i sve je zasmejavao. Ne sudim mu i nemam šta da mu opraštam, to neka radi Bog. Nije mi se izvinio, a i zašto bi kad je on od toga zaradio pare. Nije on to uradio slučajno, već namerno da bi došao do nekog kapitala", smatra mladi Vojaž, koji se do danas uspešno oprobao i kao glumac u seriji "U klinču", a priznaje da bi voleo da glumi s Milošem Bikovićem, za kojeg ima samo reči hvale.

Bonus video:

(Espreso/Hit Informer)