DA LI ĆETE JE PREPOZNATI? Bila je dobro poznato lice u Jugoslaviji, evo kako voditeljka izgleda i šta radi danas!

Umetnica Biljana Vilimon jedan je od retkih živih predstavnika onog nekadašnjeg, lepšeg Beograda. Slikarka, novinarka i pisac, oduvek je privlačila pažnju sugrađana, a vođena idejom da promoviše kulturu, nije se ustezala da se pohvali uspesima, ali ni da otvori dušu.

Ona je neko o čijem životu može mnogo da se priča. Ta priča ima i pobede i poraze, heroje i tragične ličnosti, ali traje i dalje. Njen glavni lik jeste Biljana Vilimon, slikarka, pisac, kolumnistkinja i voditeljka.

Javnost ju je upoznala kao autorku posebnih televizijskih sadržaja među kojima se izdvojila emisija Galerija tajni, dok u poslednjih nekoliko godina kulturu promoviše u emisiji Lagumi na televiziji Studio B.

Bila je udata za jednog od najvećih šmekera iz doba kada su gradske face odlazile u stan Laze Šećera, filmskog producenta Petra Jankovića, sa kojim ima ćerku Aleksandru. Sve ono materijalno oko nje obojeno je artističkim duhom, dok je njen unutrašnji mikrosvet išaran verom u pozitivne stvari, događaje i ljude. Ima dve unuke.

Biljana Vilimon rođena je 15. maja 1951. godine u Novom Pazaru kao Biljana Panović, a odrasla je u Beogradu. Završila je Trinaestu beogradski gimnaziju na Banovom brdu i upisala slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti.

– Slabo se sećam svog detinjstva. Taj period uglavnom vezujem za brata i igre s njim. Još kao devojčica znala sam da ću biti poznata. Uvek sam se budila vesela, nikad namrgođena, imam neku vrstu energije koja mi je očigledno data od nekih predaka. Odrasla sam okružena brojnim facama. Moj ujak bio je Ratko Dražević koji je svojim uticajem obeležio ceo moj život.

Odmah posle Drugog svetskog rata bio je kontraobaveštajac u Americi, a zvanično je radio u Geneksu, posle čega je bio direktor Avala filma. Uvek sam bila okružena poznatima, posebno iz sveta umetnosti, pa sam podrazumevala da ću i sama biti u tom krugu – govori Biljana čiji je ujak navodno poslužio kao inspiracija za osmišljavanje lika tajnog agenta Džejmsa Bonda, otkrivajući misteriju svog prezimena.

– Vilimon je bilo ime mog dede, tate moga tate. On je bio poljskog porekla, a ja sam njegovo ime uzela kao svoje prezime. Postoji divna priča u vezi s tim, ali su mnogi nagađajući o čemu se radi tome dali drugu konotaciju, tako da sad ne bih otkrivala detalje – priča slikarka.

Premda su njene kolege svoju sreću tražile u odlasku u inostranstvo, ona je odlučila da ostane svoja na svome. Nije je brinulo to što umetnici sa ovih prostora perspektivu pronalaze van granica naše zemlje.

– Iako sam imala dosta ponuda, nisam sebe videla preko. Najveće kritike u životu dobijala sam od ujaka. On je verovao da treba da odem u inostranstvo. Toliko sam se priča naslušala u vezi s tim da li je ispravno ono što radim. Uspeh u svojoj zemlji je najslađi. Nikada ne možeš da budeš toliko slavan napolju, koliko to možeš u svojoj domovini. Roditelji su me dovoljno materijalno ušuškali tako da nisam bila prinuđena da idem odavde. Uvek je bilo komentara kako je meni lako. I onda kada mi je bilo najteže, drugi su govorili da je meni lako… Neka i bude tako jer nisam od onih ljudi koji žele da predstavljaju kako im je teško u životu. Teške stvari svrstavam u segment nekih neminovnosti jer niko u životu ne zaslužuje samo lepo.

– Moj princip jeste to da sve gledam sa pozitivne strane. Klonim se ljudi koji isisavaju moju energiju. Družim se sa onima s kojima energiju razmenjujem – opisuje Biljana koja je svoju kreativnost odlučila da ispolji na malim ekranima.

Dobila je poziv da radi na TV Beograd, što joj je pružilo radost i mogućnost da ispolji svoje talente. Ohrabrena umetničkim darom koji poseduje, Biljana je imala misiju da televizijske sadržaje osveži slikarskim kompozicijama. Unoseći vizuelne inovacije, izdvojila se postavkama koje su od studija u kome razgovara sa gostima činile nesvakidašnju miniscenografiju. U njenim emisijama gostovali su ljudi koji su imali nesvakidašnje sudbine i bili svedoci različitih vremena. Danas je slikarka ipak usporila tempo koji je ranije negovala.

– Više volim kada mene pitaju, nego kada to ja radim. Nema radosti u tome da nekog ispitujem. Kada sam počela da radim na televiziji vodeći emisiju Hepening, to su zaista bili umetnički osmišljeni TV sadržaji. Razbila sam kruta pravila koja su u to vreme vladala na televiziji, ali mislim da sam najviše poena kod publike stekla upravo u emisijama u kojima sam bila gošća. Tada sam pokazala da nisam neka apstraktna žena ili neko ko je pao sa neba. Danas je za mene veći izazov da radim na jedan staromodan način, da sa gostom komuniciram najnormalnije…

Priznaje da nikada nije menjala dan za noć i poznata je kao odgovorna i temeljna osoba.

Biljana opisuje da se u mladosti samoj sebi dokazala ostvarujući neke svoje zamisli.

– Ja sam brend. Ne zanima me da li je na meni komad garderobe ove ili one marke. Ne zanima me gde je šta kupljeno. Naravno, dopada mi se da mi nešto lepo stoji. U dizajnu volim skupe stvari. Ljudi ulažu u ono što je za mene nebitno. Trošila sam novac na dobar ambijent u stanu u kom obitavam i na hranu koju jedem – kaže Biljana koja uvek radi ono što joj prija, ali i ono što je važno.

– Sada svakog dana šetam sama, pravim krugove na Kalemegdanu, ali ne tvrdim da to mnogo volim, možda bih radije ležala, kulirala i gledala u jednu tačku, što mi je omiljeno. Napor koji napravim za sebe mnogo mi znači. Za mene je luksuz da upadnem u letargiju i depresiju. Mene godine uopšte ne plaše. Možeš da imaš i 100, ali ako si vitalan i imaš osmišljen život, nema brige. Estetika mi je najvažnija na svetu. Za sebe spremam, kuvam… Ništa mi nije teško. Samoća mi nije problem – reči su kojima pravi paralelu između svojih želja, potreba i mogućnosti.

1979. godine rodila je ćerku Aleksandru, danas uspešnu grafičku dizajnerku koja joj je u oktobru 2009. godine podarila unuku Dunju, a u novembru 2013. i unuku Zoju.

– Mislim da sam se sa ćerkom najbolje skapirala onda kada je ona počela da živi sa dečkom i dobila prvo dete. Rekla mi je da sam postala dobra mama onda kada me je videla kako se podnosim prema unuci. Vrlo sam pazila da ne budem nalik babi koja se manično baca na unuke. U odnosu sa ćerkom, nisam glumila neku mamu koja zapravo nisam. Ponašala sam se u skladu sa sobom, a tako je i sad. Ja ne glumim babu. Mogu da pomognem tako što ću da uradim nešto umesto nje, a sa malom decom gotovo da nemam kontakt. Kada porastu dovoljno da mogu da ih vodim u šetnju i druženje, e tada su super – govori Biljana i nastavlja o periodu odrastanja svoje ćerke.

– Verujem u to da Aleksandri nije bilo lako da se izbori sa tim kakva sam ja bila. Ona sama najviše je zaslužna što je izrasla u osobu kakva je trenutno. To kako se ona ponaša i bavi kućom jeste za svaku pohvalu. Ona je u tom smislu predana onoliko koliko ja nikada nisam bila – govori kolumnistkinja i priznaje da se ne kaje što nije rodila više dece.

– Rodila sam jedno dete jer do jedan mogu da brojim. Nisam bila spremna da ponovo imam iste obaveze kada je reč o deci. Meni je mama uvek kupala bebu, ja se time nisam bavila. Aleksandra sada to meni ne dozvoljava, shvatila je da dete treba da bude uz roditelje. Ja nikad nisam bila folirant i moja ćerka ceni tu moju iskrenost. Da bih imala tu vrstu kajanja što nemam još dece, potrebno je imati idealan brak. Bavila sam se poslom u kome je bilo potrebno mnogo da se radi. Moja umetnička mašta nadvladala je realne roditeljske potrebe. Aleksandra je bila najviše vezana za mog tatu. On je bio rokenrol deka. Na njegovoj sahrani bile su najlepše ribe ovoga grada. One su njega obožavale – opisuje Biljana.

Biljana Vilimon je 1986. godine rešila da podvuče crtu, a na to se odlučila zbog tragične smrti svoga brata. Tada je uzela spomenuto prezime, razvela se od supruga Petra i, kako kaže, počela na život da gleda suštinski.

– Od brata Zorana bila sam starija dve godine. Kada je on umro usled konzumiranja narkotika, počela sam da se preispitujem… Najstrašnije kada nekog izgubite jeste to što počnete sebi da postavljate pitanja koja niste postavljali dok je taj neko bio među živima. Stigao me je strah da sam ga svojom željom da budem jedinica, da budem glavna, zapravo sputala… To propadanje je strašno velika tuga, osećanje beznadežnosti. U tom periodu je mene spasio isključivo posao. Osoba sam koja se suočava sa svojim strahovima i dilemama. Nisam neko ko nešto krije pod tepih. Mogu da kažem kako sam najdragocenije stvari o životu naučila baš tada. To mi je kasnije pomoglo da sve nazivam pravim imenom – tvrdi junakinja naše priče koja se tada odvažila na to da poseti psihijatra.

– Jedini spas videla sam u tome da odem kod psihijatra. Nisam znala kako drugačije da pomognem sebi. Moraš sebi da priznaš da nisi najpametniji i najjači. Četiri godine sam kao đak odlazila u Palmotićevu ulicu na razgovore. Nisu bila laka ta suočavanja, ali su mi pomogla da kasnije bolje prihvatam ljubavi, prijateljstva, neprijateljstva i slično – kaže slikarka kojoj danas veoma prija samoća i izolacija.

– Na sebe mogu da se oslonim. Često razmišljam šta bih radila da recimo imam nekog uz sebe… Mislim da bih poludela od osećanja da neko živi u ovom ambijentu, da moram da prihvatim neke njegove navike. Možda jeste sebično, ali ja tu vrstu deranžiranja ne bih podnela. Razmažena sam, ali sve mogu sama: da zaradim, kupim, popravim, nađem ko će da popravi ako to ne umem… – priznaje Biljana koja živi u luksuzno uređenom stanu u centru Beograda. Jedan od razloga zbog kojih je iz domena andergraund kulture dospela u žižu interesovanja šire javnosti jeste i rak jajnika koji je otkrila 2003. godine. Od tada se za njeno ime vezuje i činjenica da je pobedila bolest.

– Ne mogu ja da pobedim bolest, pobedila ju je medicina. Da nisam otišla kod doktora na vreme, da taj lekar nije bio vrhunski i da kao pacijent nisam bila poslušna, pitanje je šta bi se desilo… Ja sam radila sve ono što su mi doktori govorili. Prvo, bolest zaista nisam krila, a drugo, nisam ni gazila po tome. Gledam ljude kako non-stop pričaju o bolestima što je neukusno onoliko koliko i ako se to krije i o tome ćuti – rekla je ona i dodala:

– Ne kaže se bez razloga da je bolest božija poseta jer u trenucima kada si bolestan imaš šansu da naučiš nešto i izvučeš pouke o tome kako si sebe trošio. Najbitnije je da se mislima vratiš unazad i vidiš kako si to koristio svoju energiju. Neću ni da ljudima dajem savete, jer nisam doktor. To je glupo. Nekom je najvažnije što sam nečija ćerka, nekom što sam nečija riba, nekom što sam slikarka, a nekom što sam baka. Zaista osećam mir i to je najbitnije. Imala sam sve šanse da ostarim kao budala i ostarila bih kao idiot da mi se ta bolest nije dogodila. Ko zna šta bi meni bilo važno. Ko je šta rekao, ko je šta napisao… Sada me to ne zanima. Ako si iskren, onda si i lep.

Iako ističe da sebe nikada nije smatrala preterano lepom ženom, Biljana je važila za fatalnu damu u gradskim kuloarima.

Svoj seksepil nije libila da pokaže fotografišući se naga.

– Stojim iza svega što sam uradila jer sam sve učinila u trenucima kada je to bilo potrebno. Tako se radi zbog onih kojima je to glavni izvor zabave. Meni zaista niko posle tih fotki na kojima sam gola ništa ružno nije rekao. Žene su mi čestitale. Znam da su mnoge htele tako nešto da učine, ali nisu smele. U to vreme kada sam se tako fotografisala, mnogi su me otpisali kao slikara. Trebalo je da napunim sto godina da bi me ljudi ponovo videli kao slikarku, a danas me opet gledaju tako – zaključuje Biljana Vilimon.

(Espreso/Objektiv)