U STANU PRIJATELJA SE DESILA JEZIVA STVAR, A BILA JE MILJENICA U JUGI: Ovaj ČUDNI MOMENAT je najavilo TRAGEDIJU

U utorak 26. avgusta, bilo je 30 godina od njene prerane smri, koja je Hrvoju i njegovu mlađem bratu Borni prekinula bezbrižno detinjstvo. Te 1992. u avgusta estrada je u šoku je primila vest o njenoj smrti.

Vođa Novih fosila, pokojni Rajko Dujmić, rekao je kako su u njegovu stanu u tom trenutku stali svi satovi. Tek kasnije je čuo vest i protumačio je to kao Božji znak. Đurđica je preminula u 42. godini.

- Takvi događaji ostanu u nama zauvek, pa iako je prošlo mnogo godina, i danas pamtim osećaj šoka i neizmerne tuge, iako sam tad imao samo 11 godina - priča danas stomatolog.

- Svi smo obožavali more i morske sportove. Mama zato što je rođena Splićanka i odrasla je uz more, a imali su oduvek neki gliser jer su obožavali da plovimo i naučili su me da upravljam još kad sam imao osam-devet godina. Tu ljubav prema moru usadili su i Borni i meni, pa danas obojica volimo i da ronimo - priča Hrvoje Barlović, koji se seća mame kao vrlo blage i osećajne osobe.

- Sećam se mnogih detalja, ali sam bio mali da bih mogao mnogo znati o njenom profesionalnom putu. Zato sam morao naknadno slagati mozaik razgovarajući s tatom, njenim kolegama, a obožavam provoditi vreme i s majčinim bratom koji živi u Splitu. On isto gaji strast prema brodovima, bio je pomorac i od njega sam mnogo naučio i o plovidbi, ali i saznao mnogo informacija o mami i njenom detinjstvu i mladosti - priča stariji sin Đurđice i Ivana Barlovića.

Đurđica Miličević rodila se u Splitu 23. avgusta 1950. godine i odmalena je pokazivala talent za muziku i pevanje, pa je već kao devojčica nastupala na tad najpoznatijem dečjem splitskom takmičenju "Djeca pjevaju". Kasnije je počela i da svira gitaru, a čim je maturirala srednju građevinsku školu, dobila je profesionalni ugovor. Ozbiljniju karijeru počela je u splitskom bendu VIS Batali, a onda otišla u Zagreb i pridružila se Novim fosilima.

- Ne, ona bi zapevala kad bismo nešto slavili, kad bi se okupilo društvo, ali da bi ovako sebi za gušt da pevapo kući, to nije nikad. Čuo bih je samo kad bismo išli na njene koncerte. Imala je kod kuće prekrasnu akustičnu gitaru, ali je nikad nisam čuo da svira. Verovatno ju je koristila kad bi joj trebalo da uvežba neku pesmu, ali to nikad nije radila kod kuće, nego na probama ili u studiju. Nije bila virtuoz na gitari, ali je znala dovoljno akorda da bi mogla nešto da odsvira kao pratnju. I onda je ta gitara neslavno završila. Kad je mama krenula u solo karijeru, morala se više posvetiti organizacijskim poslovima, ugovorima, dopisima... I tako su gitaru zamenili za zadnju reč tehnike - telefaks. Nije bilo interneta ni mailova, pa su se dopisi slali telefaksom. I danas žalim što više nemamo tu njenu gitaru - kaže Hrvoje, koji je od majke nasledio ljubav prema muzici.

- Kad god bismo putovali, u autu je uvek svirala neka muzika, pa i ja danas ne mogu bez nje. Roditelji su puno slušali domaću, sećam se da su tu bili Prljavci, Parni valjak, Balašević, Creedence, a mama se jako divila Frediju Merkjuriju, jer ne samo da je pevao četiri oktave, nego je mogao pevati i balade i rok - govori Barlović, koji se seća da je i njegova mama imala izvrstan glas kojim je mogla pevati i jako visoke dionice, ali i pratiti bas.

- Nije imala nikakve posebne obrede da bi čuvala glas. Čak bi iz gušta i zapalila cigaretu - sme se Đurđičin sin. Na pitanje jesu li braća naslijedila njezin sluh, kaže:

Na pitanje o razlozima odlaska Đurđice Barlović iz Fosila, Hrvoje kaže - splet okolnosti.

- Ja sam se rodio godinu dana pre njenog odlaska iz benda, koji je tad bio na vrhuncu slave. Tata je puno radio, a mama je puno putovala i na kraju je donela takvu odluku. Tata i mama su želeli još jedno dete, mama je čak priželjkivala ćerku, ali došao je moj brat. Zato je taj tempo zahtevao promenu u karijeri. Nakon četiri samostalna albuma mama je zapravo razmišljala i o promeni karijere. Volela je muziku i pevanje, ali sve ono što je išlo s tim ju je jako opterećivalo. Pre svega menadžerski poslovi, angažiranje i organizacija jako puno ljudi bez kojih se ne može ni snimiti album niti nastupati. Zato je razmišljala da se posveti novom poslu, a da više egzistencijalno ne zavisi o nastupima i albumima. Sećam se da je već negde potkraj 80-ih imala potpisan ugovor s kozmetičkom firmom o zastupanju njihovih proizvoda za bivšu Jugoslaviju. Roditelji su već i osnovali firmu, ali je onda počeo rat i to je otpalo, govori Barlović.

I onda su došli 1992. godina i letovanje na Pagu.

- Ta ljetovanja smo obožavali i uvek smo im se radovali jer bismo mesec dana bili intenzivno zajedno. Svako jutro roditelji bi otišli na kafu, na pijacu i u prodavnice, kupili sve što bi nam bilo potrebno za taj dan, potrpali bismo to u putni hladnjak, pa gliserom do uvalice. Tog dana mama je otišla da skija na vodi, a čim se vratila, požalila se na bol u grudnom košu. Tata je odmah prepoznao signale srčanog infarkta. S mamom i prijateljem krenuli su put gradske plaže u Pagu gde je bila ambulanta. Vozač je dovezao mamu u zadarsku bolnicu u rekordnom roku 30 minuta. Nažalost, tamo su je pokušali spasu, ali nisu uspeli - priseća se Hrvoje, koji je ostao na plaži s Bornom i tatinom sestričnom.

- Sećam se kako smo čekali da se tata i mama vrate, a onda smo popodne krenuli kući. Kako me tata naučio upravljati tim našim čamcem, s bratom i tatinom sestričnom vratio sam se u luku. Tata je upravo došao iz bolnice i samo nam je rekao strašnu istinu. Ne može se rečima opisati taj osećaj šoka i tuge - kaže Hrvoje. Prisetio se da je mama očito bila još od mladosti sklona visokom krvnom pritisku.

- Još dok su se zabavljali, tata ju je odveo doktoru jer je mama imala visoki krvni pritisak već u ranim 30-im godinama. To smo i Borna i ja nasledili od nje. I brat je vrlo mlad počeo da pije lekove, a pijem ih i ja već nekoliko godina - govori Barlović.

- Možda zvuči kao fraza, ali kad smo izgubili mamu, odrastao sam preko noći. Nisam imao više isto detinjstvo kao većina mojih vršnjaka, iako su se o nama počele brinuti bake - tatina mama Magdalena i mamina Emica. Uostalom, i tata nas je rano napustio. Umro je 2009. Srećom, naši su nam ostavili kvalitetne temelje, priuštili lepo detinjstvo i usadili moralne principe, pa mislim da smo stasali u kvalitetne ljude. Borna i ja smo ostali jako povezani i poslovno. Ja sam stomatološki hirurg i protetičar, brat ima svoj privatni laboratoriju, radi za mene i još nekoliko drugih kolega i mislim da bi danas roditelji bili ponosni na nas dvojicu - rekao je Hrvoje za "24sata.hr".

Bonus video:

(Espreso)