CECA KITIĆ ZAVRŠILA U PEKARI! NEKADA NAJBOLJU RUKOMETAŠICU SAMLEO JE ŽIVOT: Posle borbe za zdravlje prodaje pecivo!

Najbolja rukometašica sveta svih vremena Svetlana Ceca Kitić (62), koja je u određenim periodima imala težak život, danas je na novom početku. U novobeogradskom naselju Belvil otvorila je pekaru u kojoj radi zajedno sa ćerkom Marom i već posle mesec dana proširuje posao ponudom kuvanih jela. Dočekuje sa osmehom, nudi peciva i insistira da probamo specijalitet - kroasan sa čokoladom, koji se ispostavlja vrlo ukusnim. U vreme zatvaranja lokala prilazi beskućnik koji moli za novac, a Ceca ga brže-bolje daruje pecivima. Nasmejana, puna pozitivne energije, započinje priču kako je od nekadašnje vrhunske sportistkinje danas postala preduzetnik u uslužnim delatnostima.

- Krenula sam u ovaj posao jer mi je bilo dosadno. Iz sporta sam izašla prezasićena, u rukometu sam bila 45 godina i pauze sam pravila samo kad sam rađala decu. Loptu više nisam mogla da pogledam. A i htela sam da se odmorim. I odmarala sam se, a korona je produžila odmor. Nakon sportske karijere, želela sam da radim nešto. Moj kum Radivoje Korać rekao mi je da otvara pekaru sa još dvojicom saradnika i pozvao me da budem četvrti partner. Prihvatila sam. Radila sam, prodavala peciva i kruna s glave mi nije pala, jer ipak sam ja krunisana kraljica. Svidelo mi se. Ništa mi tu nije bilo strano. Radilo se dosta, ali bila sam u kontaktu s ljudima, što mi je prijalo jer sam oduvek timski igrač. Kada se ta naša četvorka razišla, uz pomoć drugog prijatelja, Gagija, iznajmila sam prostor i otvorila svoju pekaru. Samo kvalitet je važan. Nikada ne bih davala proizvode od juče. Nisam ni skupa. Burek se sviđa mušterijama. Imam stalnu klijentelu. Ne planiram da se obogatim od pekare, niti to mogu.

U početku je radila sama, ujutru od pet do kasnih poslepodnevnih sati. Savladala je sve, rad na kompjuteru, nabavke, mešenje, pečenje peciva...

- Sada imam i kuvaricu Cacu i u pekari nudimo i gotova jela. Čujem ljude kako govore: “Ne mogu da verujem da me služi Ceca Kitić". Ja ne služim već prodajem pecivo i kažem: “Izvolite.” A šta i ako služim? Bila sam najbolja na terenu, ali nikad nisam živela niti živim za prošlost. Decu sam vaspitavala da se ne živi od stare slave. Idem danas misleći na sutra i ne obazirem se na juče. I uživam u svom poslu.

Deca su joj danas velika: sin Nikola (40) zaposlen je na aerodromu, ćerka Sandra (24) je na kruzeru u Nemačkoj, a starija Mara (34), s kojom radi u pekari, trenutno je sa dečkom na letovanju u Herceg Novom.

- Mara mi pomaže u pekari, a Saška od 18 ne živi sa nama već je odlučila da bude samostalna. To je bio naš dogovor u kući. Ko želi, može da se osamostali kad napuni 18 i da živi svoj život, ne na račun mame. Mama je tu da pomogne. A ako odlaziš, moraš da se snađeš. Ukoliko ostaješ sa mamom, onda pravila moraju da se poštuju jer kod mame živiš na “all inclusiveu”. I Nikola je rano otišao od kuće, dok je Mara najviše vezana za mene. Često joj kažem: “Ajde, Maro, udaj se, daj mi malo prazan stan, da mama živi malo.” Ona za mene kaže da sam Alisa u zemlji čuda, da sam retro, da previše verujem ljudima i da neko, ona, mora da me čuva. Kada ona radi u pekari posle podne, a ja sutradan ujutru, ostavi mi poruku: “Mama, volim te” ili “Želim ti divan dan”.

Dok ovo priča, osmeh joj je na licu i srce puno, ali čim pitamo za probleme sa stanom koji je mogla da izgubi zbog kredita u švajcarcima i za tri licitacije kojima je prisustvovala, primeti se ozbiljnost.

- Period kada sam maltene ostala bez stana bio je jedan od težih u mom životu. Tada sam donela bitne odluke i promenila život za 180 stepeni. U tim, za mene teškim trenucima uvidela sam ko su mi pravi prijatelji. Nažalost, malo ih je. To su moja porodica, moja deca i nekolicina ljudi koji su tada bili uz mene. Taj i takav način života, okupiran ozbiljnim problemom, doveo je do toga da sam mnogo vremena provodila kod kuće i nisam izlazila. Nisam mogla da verujem da ne mogu da dobijem refinansiranje kredita. Neki ljudi su mi nudili pare da mi pomognu, jer su me uslovili da u roku od sedam dana moram da dam 60.000 evra. Na kraju mi je pomogla koleginica, rukometašica Dragana Pešić.

I danas se teško nosi sa tim sećanjem.

- Čim se setim problema oko stana, odmah me želudac zaboli. Koliko god mi je bilo teško, to mi je donelo i dobre stvari. Donelo mi je pročišćenje, skidanje magle sa očiju, čišćenje fioka koje su bile pune, a koje sam morala da ispraznim kako bih dala prostor nekim novim, možda boljim ljudima da uđu. Oslobodila sam se mnogih lažnih prijatelja. Na lep način sam neke zamolila da mi se ne javljaju, a nekima se ja ne javljam. Kao da sam se oslobodila neke negativne energije, kao da ponovo dišem, opet sam puna samopouzdanja, ponovo sam postala svesna da sam žena koja vredi. Zašto bih noći provodila po kafanama i tugovala kada ja zapravo nemam razloga da tugujem. Sad se smejem pesmama koje slušam, kad neka devojka plače što je ostavljena. U mom slučaju, ja sam ostavljala, a muškarci su plakali. Šta mogu kad su svi hteli da me žene i prave mi decu. Jesam se četiri puta razvodila, ali sam volela te ljude. I danas kažu: sahranila je dva muža, kao da sam ih ja ubila. A ne pitaju da li me boli kad to kažu, i ne znaju koliko sam ih volela. Ipak, verujem da još ima dobrih ljudi.

U vreme ozbiljnih lomova oko životnog prostora stradalo joj je zdravlje.

- Kada sam ostavila trenerski posao, taman što sam zalečila štitnu žlezdu, stres sa stanom ju je probudio. S druge strane, ja koja nikad nisam mogla ni da vidim tablete, kamoli da sam ih koristila, dovela sam sebe u stanje da moram da popijem bromazepam od 12 ili 15 miligrama da se smirim. Noćima nisam spavala, i tek kad bih ga popila, zaspala bih. Bila sam kao neki mrtvac koji šeta. A ujutru sam se budila tresući se. Nisam mogla da vozim, drugarica me je vozila. Kada sam gostovala u emisijama, ljudi su mislili da sam pijana, a ja sam zapravo bila na lekovima. Jedva sam posle ostavila te tablete. Otišla sam dovraga. Ni na šta nisam ličila.

Otkriva da želi da radi ketering, ručkove i večere, za 50-60 ljudi. Kao osvajač olimpijskog zlata stekla je pravo na nacionalnu penziju. Prima je od 2007. i, kako kaže, lepo živi od nje. Međutim, priznaje nam da je olimpijsko odličje izgubila.

- Zaista sam ga izgubila, u selidbama. Znate li kad je bila 1984. godina? A i nije to pravo zlato. Izgubila sam i druge medalje i žao mi je zbog toga. Rekli su mi da mogu da pišem Olimpijskom komitetu da mi izrade novo. Možda im se i obratim. A trofej najbolje rukometašice svih vremena čuvam kod kuće. Mnogo je lep. U jednom trenutku, kada sam imala problema sa stanom, razmišljala sam da ga prodam, ali mi deca nisu dozvolila - objašnjava Ceca nacionale.

(Espreso/Gloria)