U "TESNOJ KOŽI" JE BIO JAPANAC, A U PRIVATNOM ŽIVOTU VELIKI LANETOV DRUG: Pred SMRT mu je poslao poruku, evo i koju

Glumac Irfan Mensur otkriva da su pokojni Lane Gutović i on uloge u "Tesnoj koži" prihvatili samo zbog para, ali i da je lik profesora engleskog jezika Japanca obeležio njegovu karijeru.

- Taj film je snimljen tako što je reditelj Mića Milošević za glavne uloge uzeo sve nas koji smo se i privatno družili: Laneta, Nikolu Simića, Voju Brajovića i mene. U to vreme se nije snimala takva vrsta ostvarenja i svi smo znali da je u pitanju laka komedija. Jedini razlog zbog kojeg smo pristali da igramo bilo je to što smo bili jako dobro plaćeni. Na svoju inicijativu povukao sam se iz tog projekta posle prvog dela. Međutim, film je doživeo veliki uspeh, kao i svi njegovi nastavci, i tada sam shvatio da sam pogrešio. Kada bih mogao ponovo da biram, bilo bi me u svim delovima. Barem bih bolje živeo - počinje priču Irfan za Hit Informer i dodaje da ga ljudi i dalje najviše pamte po "Tesnoj koži":

- Posle više od 100 televizijskih i filmskih uloga koje sam odigrao u karijeri, i dalje sam ostao Japanac. Dešava mi se, kada automobilom stanem na crveno svetlo na semaforu, da mi ljudi prilaze, lupaju u vetrobran i viču: "Japanac, Japanac." Tako je kako je, i to mi ne smeta.

Mensur kaže da nikada neće zaboraviti čuvenu scenu iz "Tesne kože" koju je u kafani snimio sa sa Lepom Brenom, Jelicom Sretenović i Lanetom Gutovićem:

- Tada sam Brenu prvi put video uživo. Bili smo totalno dva različita sveta. Ona je bila na početku muzičke karijere, a ja sam se bavio pozorištem i filmom i do tada nismo imali dodirnih tačaka. Sećam se da je profesionalno odradila svoj deo posla. Nakon toga, prvi put smo se ponovo sreli tek posle 32 godine na jednoj proslavi, gde sam bio proglašen za ličnost godine.

Prijateljstvo sa Lanetom Gutovićem trajalo je duže od 40 godina, a pokojni prijatelj u amanet mu je ostavio originalni nadimak.

- Naše drugarstvo počelo je kada sam došao u Jugoslovensko dramsko pozorište davnih sedamdesetih godina. Voja Brajović i Lane su već uveliko bili deo ansambla i srdačno su me prihvatili. Lanetu je bilo komplikovano da zapamti moje ime, i kada smo se upoznavali, rekao mi je: "Joj, je l' mogu da te zovem Ari?" Rekao sam mu da može i od tada sam ceo život za njega bio Ari - priča Irfan i dodaje da ga je Gutović u poslednjoj poruci nazvao upravo tim nadimkom:

- Dok je ležao na Vojnomedicinskoj akademiji, gde se pored kovida borio i sa drugim respiratornim problemima, poslao mi je poruku: "Ari, mnogo sam mator." Dva dana nakon toga je preminuo.

Zahvaljujući Lanetu, Mensur je zavoleo ribolov:

- Zarazio me je pecanjem. Zbog njega sam kupio opremu, pa smo često odlazili u Krčedin i pecali. Nalazili smo se u četiri ujutru i odlazili da lovimo ribu. Sa sobom smo često nosili i vreće za spavanje. Sećam se da su nam jedne noći svinje pojele sve što smo poneli od hrane. Lane je pecanje voleo do kraja života, a ja sam vrlo brzo odustao od toga jer sam shvatio da mi ne prija. Bez obzira na to, Lane i ja smo bili veoma vezani, pravi prijatelji.

Dok je odrastao u rodnom Sarajevu, Irfan nije ni slutio da će gluma postati njegov život

- Kad pomislim na detinjstvo, uvek mi prvo na pamet padnu semenke. Tada je u blizini moje kuće, koja sada ne postoji, bio jedan kiosk gde su se prodavale semenke, leblebije i kikiriki. Mi klinci smo taj kiosk odredili kao naše sastajalište. Jeli smo semenke, kikiriki smo ređe kupovali jer nismo imali para, a leblebije još ređe jer su bile najskuplje - priča glumac, koga je u tom periodu veoma pogodio razvod roditelja, majke Nade i oca Mensura:

- Imao sam šest godina kada su se razveli. Već tada sam zrelo razmišljao i odlučio sam da živim sa bakom i dekom jer sam jedino na taj način mogao jednako da se družim i sa majkom i sa ocem. Njihov rastanak nije se odrazio na moje odrastanje i školovanje. Bio sam đak za primer, a kada je stigao pubertet, oberučke sam ga prihvatio i postao drugi čovek. Mislio sam da je bilo važno ne učiti, već samo se družiti i landarati po Sarajevu, udvarati se devojkama i trenirati odbojku. Posle gimnazije iz Sarajeva se preselio u Niš kod oca i maćehe.

- To je za mene bila potpuno nova sredina i novi ljudi. U Nišu sam doživeo i svoju prvu veliku ljubav. Bili smo popularan par jer smo bili mladi, lepi i zaljubljeni - kaže naš sagovornik, koga u tom periodu gluma uopšte nije zanimala:

- Dok sam živeo u Sarajevu, nikada nisam otišao u pozorište. Tek u Nišu sam shvatio da postoje glumci, glumice, reditelji, ljudi koji se bave tim poslom za koji nisam razumeo šta je. Moja maćeha je bila akademski obrazovana glumica i u našu kuću su dolazili ljudi koji su se sa njom dogovarali oko predstava niškog Narodnog pozorišta. Tada me je gluma zaintrigirala i zajedno sa tadašnjom devojkom otišao sam u Beograd, gde smo upisali Fakultet dramskih umetnosti. Međutim, taj grad nas je brzo progutao i razišli smo se već tokom prve godine studija. Danilo Lazović i ja smo bili najbolji glumci u klasi. On je bio talentovan, a ja sam bio štreber.

Jedan od najtežih perioda u Irfanovom životu bio je kada su mu preminuli roditelji.

- Tata je umro za vreme rata u Bosni devedesetih jer se iz Niša vratio u Sarajevo kada je otišao u penziju. Verovao je da će rat trajati dan-dva i da će prestati. Nije bilo tako. Sukobi su se zaoštrili, situacija je eskalirala, telefonske veze su pukle i komunikacija među ljudima bila je prekinuta. Jednog dana preko radio-amatera javljeno mi je da mi je otac preminuo i da su ga sahranili. Narednih mesec dana nisam znao da li je poginuo, da li ga je raznela neka granata ili je preminuo prirodnom smrću. Na svu sreću bilo je ovo poslednje. Svašta se događalo u mom životu, ali uprkos svemu ne bih nijedan dan dao bilo kome - iskren je glumac, koji je teško podneo što se zaratilo u njegovom rodnom gradu:

- Bio sam ljut, ali ne na ljude, i pitao sam se zašto je to mom Sarajevu moralo da se desi. Mnogo sam voleo taj grad, volim ga i danas. Imali smo 2000. godine neko gostovanje u Sarajevu sa predstavom "Mletački trgovac" na nekom festivalu. Tada sam prvi put posle mnogo godina otišao u rodni grad. Dok smo se spuštali autobusom niz Romaniju prema Sarajevu, pokojni Miodrag Radovanović je sedeo iza mene, stavio mi ruku na rame i upitao me kako se osećam. Rekao sam mu: "Bože, Mrgude, dobro", i tog trenutka počeo sam da plačem. Očigledno sam morao da istresem sav svoj jad koji se nakupio tih godina. Tada sam prvi put otišao ocu na grob.

Bonus video:

(Espreso/Informer)