PAJČINU SE ISPUNJAVA POSLEDNJA ŽELJA: Preživeo je LOGOR SMRTI, živeo u PAKLU, a danas ide POD ZEMLJU!

Krajiški pevač Lazo Pajčin, rođak Baje Malog Knindže, biće danas sahranjen u rodnom Gubinu, pored Livna.

Naime, ponosnom Krajišniku, čoveku velikog srca, poeti koji je svojom pesmama slikao svaki kamen rodne grude biće ispunjena poslednja želja - da počiva u svojoj Krajini pod Dinarom, u porti crkve Uspenja Bogorodice uz blagoslov episkopa.

Lazo nije bio samo pevač, tekstopisac, bio je veliki čovek koji je udisao svoju Krajinu, a energijom je oživeo svaku slamku u kamenu u Livanjskom polju.

O pokojnom Pajčinu nije se mnogo pisalo, malo je bio prisutan u javnosti kao njegov rođak Mirko Pajčin - poznatiji kao Baja Mali Knindža, ali su njegove pesme ocrtavale Krajinu. Rođen je selu Gubin, između Livna i Grahova, na obodu Livanjskog polja. Prvu pesmu napisao je kao učenik šestog razreda osnovne škole, a koliko je njegova pesma bila ozbiljna i jaka da nastavnik nije poverovao da ju je mogao napisao jedan dvanaestogodišnjak, pa je išao i kod psihologa.

Rat devedesetih ga je zatekao kao vojnika JNA u kasarni Lora u Splitu iz koje je jedva izašao. Nakon izlaska priključio se našoj vojsci u Republici Srpskoj gde je kao borac proveo ceo rat.

Odmah nakon rata pristupa krajiškim pevačkim grupama za koje piše pesme, komponuje, a i peva. Prva pevačka grupa s kojom je ostavio velikog traga bila je grupa Preldžije. Dva albuma, koja su tada nastala, napravili su gotovo revoluciju u novijoj krajiškoj muzici, čime su tako postavili nove standarde koje dugo niko neće dostići. Te sve pesme, koje se i danas slušaju, napisao je i komponovao Lazo Pajčin: Glamoč, Grahovo, Bugojno, Bukovica, Mlada iz Mrkonjić Grada, Sana, Kalin gora, Čuvaj mi se sine Milice, kćeri, Pozdravi mi Krajinu; Udarac u prazno; Malo Slađa, malo Zorka... ostaju za sva vremena. Pisao je komponovao za duo Žare i Goci, a potom za duet Lazo i Goci, u kojem je Lazo do smrti nastupao. Napisao je i komponovao više od 3.000 pesama.

Lazo Pajčin prošao je pakao u hrvatskom zloglasnom logoru "Lora".

Od 1992. godine formiran je hrvatski koncentracioni logor "Lora" u Splitu, u kome su mučeni i ubijani Srbi tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije. Postojao je od 1992. do 1997. godine, a o svim dešavanjima u logoru "Lora" bio je upoznat državni i vojni vrh Hrvatske. U logoru je bilo zarobljeno 1.005 registrovanih zatvorenika koji su prošli stravičnu psihofizičku torturu. Ovaj logor osnovan je na mestu nekadašnje ratne luke JNA. Nakon odlaska JNA iz ratne luke Lora, pripadnici Vojne policije Hrvatske vojske preuzimaju Loru. Prema svedočenjima preživelih logoraša logor "Lora" je smatran za jedan od najužasnijih na prostoru bivše Jugoslavije.

Logoraši u "Lori" svakodnevno su bili izloženi raznim vrstama nehumanog, surovog i ponižavajućeg mučenja, a nanošene su im teške telesne povrede i duševne patnje trajnog karaktera.

Nije samo Lazar bio u Lori iz koje se jedva izvukao. O stradanju je pričao i Baja Mali Knindža, brat pokojnog Laze.

- Srušili su mi i zapalili kuću, u Livnu zaklali ujaka i ujnu. Moj mlađi brat Novak, bio je u logoru Lora, Hrvati su upali u kasarnu, pobili sve, a zarobili njega i jednog vodnika. Moj otac Neđeljko bio je u ratu do poslednjeg dana. I onda nekome smetaju moje pesme, moja pesma nikome ne može ništa loše učiniti. Ja nisam nikome zapalio kuću, meni jesu - rekao je Knindža za domaće medije.

Bonus video:

(Espreso)