OLIVERA BALAŠEVIĆ PONOVO SLOMLJENA I SKRHANA LIJE SUZE!

Udovica kantautora Đorđa Balaševića, Olivera Balašević, nakon smrti popularnog muzičara ostala je da živi u njihovom porodičnom domu u Novom Sadu.

Olivera Balašević s vremena na vreme na društvenoj mreži Instagram sa svojim pratiocima podeli poneku fotografiju, a sada je ugostila novinare u njihovoj omiljenoj pekari u Novom Sadu.

- Trenuci provedeni sa njim su zapravo decenije... Trenuci bez njega su okean tišine i teško da ih možemo preimenovati! Ali i sa Titanika ima preživelih, a kako ne bi bilo sa "Bele lađe" Panonskog mornara, mog Đorđa?! Naša deca i ja smo hrabro prihvatili neminovnost. Ne prođe dan a da se ne pusti suza, onako dečje kroz smeh prisećajući se života i odrastanja uz njegovu ljubav, brižnost, duhovitost... - priča Olivera.

Đorđe nedostaje mnogima, a ne samo svojoj porodici.

- Đole je i nedostajanje implementirao u svoje trajanje, stoga i taj osećaj nedostajanja postoji samo kao još jedan parametar njegovog trajanja. Porodica je, uz sve intimne napore, ostala svesna da je svedok jedne etape koju neki ljudi (ne sasvim opravdano) nazivaju prazninom. Uspeli smo da se konsolidujemo i osnujemo Fondaciju Balašević kao jedinu adresu koja razmatra i selektuje inicijative i predloge koji bi podrazumevali korišćenje autorskog dela pod imenom, kako rekoste, balaševićevaca - priča Olivera.

Ona se osvrnula i na njihove šetnje pored Dunava.

- U Novom Sadu smo, evropskoj prestonici kulture. Sa rečju "kultura" prvi put sam se susrela u petom razredu na času poznavanja prirode kada nam je nastavnica predstavljala žito, ovas, ječam i ostale žitarice kao poljoprivredne kulture. Odrastali smo i prihvatili ovu reč tako, zdravo za gotovo, i zaboravili da sve na ovom svetu, pa i kultura, potiče iz semena. Za Novi Sad titula evropske prestonice jeste dvostruka, s obzirom na to da je on i kao vojvođanska prestonica - sinonim za raskošnu žitnicu.

- Žao mi je što u programu obeležavanja "Evropske prestonice kulture" nismo mogli da vidimo nagoveštaj i te kulturne činjenice, koja traje drastično duže od ove manifestacije. Recimo da smo danas u pekari Violeta pomalo i zbog toga. Na sentimentalnom sam proplanku svoje mladosti, negde posleTV Dnevnika, sa već dobro podešenim uhom za zvižduk pod prozorom svoje studentske sobe.

- U sam smiraj gradske vreve (tad bi gradska vreva utihnula dosta ranije), Đorđe i ja bili bismo jedini šetači kraj Dunava (kanda i on sa gradskom vrevom malo uspori?), a Kej bi odzvanjao mojim smehom, koji bi Đorđa sve više motivisao da priča i karikira svoje anegdote i dosetke iz školskih dana, sve do vajući onu najsočniju za poslednje metre Keja, baš pred oficirskom Kulom, da bih na tom mestu prasnula u smeh, a on bi mi stavio ruku preko usta govoreći: "Tiše, ovde stanuju vojna lica, ako nas čuje neki oficir - gotovi smo."

- Svaka od tih šetnji bila je praćena oblakom mirisa svežeg peciva i kada bih ga začuđeno pitala otkud mu toplo i sveže pecivo, rekao bi mi da se takve perece u to doba mogu pronaći jedino na Temerinskom drumu u pekari Violeta, čuvenoj po tome što bi odocnelim momcima pekari iz noćne smene džentlmenski kroz odškrinuti šalter doturali mirisni, tek ispečeni džoker za usnule devojčice koje osluškuju zvižduk - navodi ona.

- Prvi komadi hleba koje smo Đorđe i ja zajednički pojeli pripremljeni su u ovoj pekari. Pre nego što ću svoje Dvorište zameniti studentskom sobom, moja mama, koju sudbina nije nagradila pogledom kroz veo na svoj budući život, kao malu bi me neodoljivo podsećala na nevestu kada god bi testom, prozirnim poput tila, zavrtela iznad svoje glave. To je bilo testo za pitu krompirušu, a od njegovih okrajaka koje bi pržila na ringli pravila je "prženice", i uprkos tako jednostavnom nazivu, danas mi nije jednostavno da objasnim ukus detinjstva koji, srećom, nikada nije nestao. Mamine "prženice" iz detinjstva podeljene sa bratom, kao i perece iz mladosti pojedene sa mojim Đordem na Keju, sve me više uveravaju da je recepte za pripremanje jednostavnih peciva lako formulisati, međutim, kako objasniti onu sinesteziju... Onaj sentiment koji neprestano opominje da su mirisi i ukusi nekih peciva jednostavno neponovljivi i da nije više reč o hrani već o mirisima i ukusima uspomena - ispričala je Olivera u emotivnoj ispovesti.

Na kraju razgovora se osvrnula i na film svog sina.

- Mi kao porodica i Aleksa kao idejni tvorac i pokretač filmskog projekta "Megdan" pristupili smo tome uz poštovanje elementarnih principa tolerancije i u duhu kosmopolitizma - onako kako je Đole živeo i stvarao. Realizacija ovog projekta odvija se uz podršku gradskih na lokalnom i izvršnih vlasti na državnom nivou. Ovog februara, uz prisustvo predsednika Narodne skupštine i ministra omladine i sporta Republike Srbije, ugostili smo Destera Vilsona, ministra omladine i sporta Republike Liberije. Povod ove značajne posete jesu saradnja i podrška njegovog ministarstva filmu “Megdan”. Na ovaj način čitav projekat zadobija međunarodni karakter, a filmske lokacije će, između ostalih, biti i Liberija i Grčka - zaključila je Olivera Balašević.

Bonus video:

(Espreso/Gloria)