OKRUTNE IGRE PSIHE I UMA: Zbog javnog linča, Luna Đogani počinje da gubi razum!

Luna Đogani (22), ćerka Anabele i Gagija Đoganija, posle učešća u "Zadruzi 1", bila je žestoko osuđivana zato što je "preotela" muža stjuardesi Kristini Kiki Kockar, koja je takođe naknadno ušla u šou. Agonija se nastavlja sada i u "Zadruzi 2", gde kako je kroz suze rekla jednom od učesnika "ne želi da bude, ali da nema izbora". Šta je pod time Luna tačno mislila, nije poznato, ali da postoji razlog zbog kog o tome ne može da govori, više je nego jasno. Pa iako u teškom psihičkom stanju zbog cele situacije i pritiska javnosti i publike spolja, dvadesetdvogodišnju Lunu ne štede ni učesnici, od kojih svakodnevno podnosi uvrede, psovke, i razne vrste ponižavanja, i ismevanja, a nervni slomovi, koji su kod nje sve učestaliji i dramatičniji, svakodnevno se prenose u lajvovima.

Većini Srbije proteklih dana, ove užasne scene psihičkog maltretiranja predstavljaju vid razonode, i priliku da osude, opsuju i javno uvrede kako Lunu, tako i kompletnu njenu porodicu, što gledaoci pokraj malih ekrana zdušno podržavaju. Nama međutim ovo mnogo više liči na okrutnu i izuzetno opasnu igru uma, i nije nam uopšte smešno, a između ostalog pitamo se i kad smo to postali takve moralne gromade da nam je tako lagano da sudimo bilo kome za bilo šta!?

Mi koji ćutimo kao zaliveni čim nam se malo pripreti. Mi koji zatvaramo oči pred istinom, i dozvoljavamo da nas vode oni koji znaju manje od nas. Mi koji se zadovoljimo i mrvama sa stola, samo da ne moramo da se borimo, i pomučimo. Mi koji na keca izgovorimo najgnusniju laž, ako procenimo da u tome možemo imati interes. Mi koji gadne stvari radimo iz koristi i koji prijatelju leđa zbog para okrenemo. Mi koji saginjemo glavu, i pravimo se da volimo ono što ne volimo, da mislimo ono što ne mislimo, govorimo, ono čega se stidimo, samo da bismo bili deo sistema. Jedan šraf u lancu... Mi koji prodajemo dušu đavolu za siću. Šta mi takvi i kome da sudimo? Pored svih slabosti i duboko ukorenjene dvoličnosti, sa hrpom većih i suštinskih problema na planu ličnosti, mi se onda takvi, moralno polupani, bavimo dvadesetdvogodišnjim detetom, koje je u rijalitiju "otelo muža" drugom detetu.

Kao da nikad ništa nikome nismo oteli, kao da nismo prevarili i lagali, kao da nikad nismo imali dvadeset i dve, i kao da se nikad nismo zaljubili. Zaista? I kada će zbog prevare žena prestati da bude razapinjana na stub srama, dok je muškarac zbog iste alfa i omega? Od kada je to za ljubavni trougao kriv onaj koji je u njega ušao slobodan, a ne onaj koji je rasturio svoj brak i slomio nečije srce. I zašto smo uporni da verujemo u to da su za ljubavnice naših muževa krive one, a ne mi same?

I kad ćemo da shvatimo da je veza u koju uđe treći, veza koja je pucanju bila sklona. U čemu je zaista stvar? Da li lepše spavate kad znate da ste sve svoje frustove istresli na neku tamo Lunu Đogani? Da li zaista osetite olakšanje kad svoj krst prebacite na leđa adolescenta? Ili možda sebe prepoznajete u događajima, od kojih uporno bežite i sa kojima uporno ni sami ne želite da se suočite? Šta je bilo miševi i tumori zloćudni? Da li ste od svega izabrali da vam smeta to što će se neko počešati po guzici?

Da li stvarno od svega lepog na ovom svetu, nama prijaju nečije suze? Zar da se sladimo nečijom patnjom, zar nas ispunjava nečija bol i zar nam nečiji vapaji odgovaraju ušima? Zar smo toliko operisani od empatije da nas nečiji poziv "upomoć", u stvari poziv na linč. Zar ćemo ugrožene osuđivati, zar ćemo slabe tući, zar ćemo nesrećne gurati na dno? Zar nećemo više nikome i ni u šta verovati. Zar smo toliko otupeli i ogrubeli? Zar smo toliko zastranili i odlutali.

Stidi se Srbijo! I ti takva što si spolja, i ti takva tamo unutra. Bonus video

(Espreso.co.rs)