A ŠTA DA NIJE ZNAO DA BRANI? Hrvatski novinar napisao tekst o SUBAŠIĆU koji će mnogima na Balkanu MNOGO DA ZASMETA!

Hrvatski novinar Jurica Pavičić napisao je tekst o golmanu hrvatske reprezentacije u fudbalu Danijelu Subašiću, čiji otac je Srbin, kojim se na pravi način podvlači crta ispod svega što je ovih dana napisano o ovom uzornom sportisti.

Da ne dužimo dalje, prenosimo Pavičićev tekst, koji će, sigurni smo, uzburkati mnoge duhove na Balkanu.

"Kad su srpski tabloidi slavodobitno “otkrili” da je Danijel Subašić sin Jove, svi hrvatski kolumnisti, blogeri i komentatori prionuli su tome da kolege nauče kako aršin roda i krvi ne pripada savremenom svetu. Lepo je to, ali vrede li te vrednote i za Jovinog sina koji ne igra fudbal, nije dobio Nobela ili izmislio naizmeničnu struju?

Kad su 90-ih na prostoru Jugoslavije počeli bratoubilački ratovi, u javnoj se komunikaciji isprva stidljivo, a potom sve češće pojavljivala jedna opštekorištena fraza. "Pre se", kazivala je ta fraza, "nije znalo ko je ko."

Tu frazu - "nije se znalo ko je ko" - naširoko su koristili ljudi iz etnički složenih regija kao što su Slavonija, Vojvodina ili Bosna. Koristili su je, međutim, i ljudi koji su odrasli u višenacionalnim ambijentima garnizonskih gradova, gradova kao što su bili Pula, Karlovac, Zadar ili Split. U tim su sredinama školske klupe, urede, klinike i zbornice punili ljudi raznih južnoslovenskih narodnosti, ili ljudi čija se narodnost nije mogla jednoznačno svesti na jedno konfesijsko pleme. Pritom ta etnička zamagljenost nije iziskivala odviše mimikrijskog truda. Svi su ti "nije-se-znalo-ko su" govorili u osnovi istom HBS štokavicom, s istim nijansama lokalnog akcenta i leksika. Osim ako nisu bili muslimani, nosili su ista opšta imena južnoslovenskog areala ili ista opšta mesta generacijske mode.

Sve te Gorane, Nenade, Zorane, Vesne i Branke dodatno su “kamuflirala” prezimena, prezimena koja su se u štokavskom arealu često svodila na jednostavne patronime ili zavičajna klanovska prezimena koja su jednako bila pravoslavna i katolička. Nitko nije mogao “znati” jesi li katolički ili pravoslavni Vranković i Beader, nitko nije mogao znati jesi li katolički Milošević iz Sinja, katolički Lukić iz Bosne ili katolički Jovanović iz Podstrane. Nitko to nije mogao znati, a službena je ideologija - na tome joj hvala - podučavala da to nije ni važno. Ako je nešto u titoističkoj ideologiji bilo dobro, onda to jest.

Takav je bio svet u kojem sam ja odrastao. Verujem da je i među vama koji ovo čitate mnogo onih koji su takođe odrasli u takvom svetu. Trebalo je da dođemo do zrele dobi da shvatimo da je uporedo s nama postojao i drugi paralelni svet u kojem se tačno i precizno "znalo" ko je ko. Uporedo s nama živeli su ljudi koji su bez interneta i Googlea, bez špijunskih izvora u matičnom uredu i bez asistencije obaveštajnog podzemlja nepogrešivo "znali" šta je "stvarno" po narodnosti Branka, a što Zlatko. Uz pomoć tajanstvenog, kolektivnog sećanja roda i krvi, oni su tačno znali da je jedan Mostarac Dragan (Čović) "ovo", a drugi Mostarac Dragan (Markovina) "ne baš". S nepogrešivom investigativnom preciznošću, ta je etnomeriteljska kloaka "znala" šta su točno i u kojoj meri Rajko Grlić, ili Dubravka Ugrešić, ili Neda Ukraden, ili Zoran Šprajc. Znali su s neverovatno produbljenim uvidima u kojoj se meri i kako bevandaje krv pevača, glumaca, ministara, voditelja Dnevnika ili, naprosto, mirnih i anonimnih suseda.

A onda su - kad je rat počeo - ta arkanska, okultna "znanja" najednom postala stvar zbog koje se gubi imovina i život. Najednom smo se probudili u svetu u kojem se moj gimnazijski profesor Ognjen Ignjatović, za kojeg blagog pojma nisam imao da je Srbin, odselio iz stana u uglovnici na Rivi, pa u Kninu postao krajinski ministar. Probudili smo se u svetu u kojem su te višegradski srpski militanti zbog "znanja" o tvom poreklu mogli u Štrpcima izvesti iz crnogorskog voza i likvidirati. Probudili smo se u svetu u kojem su te zbog tog "znanja" merčepovci mogli odvesti u zagrebački Paviljon 21 ili te muž književnice Bjelobrajdić mogao iz tvog splitskog stana odvesti u Loru, a da ti se potom zagubi trag. Glava se u to doba gubila zbog tih pučkih "znanja", a glava se gubila čak i onda kad bi ta "znanja" bila pogrešna. Mirnom žrnovničkom građaninu Đorđu Gašpareviću nije pomoglo to što je doista bio arijevski Hrvat, kad je neko bolje "znao" da on - pošto je Đorđe - sigurno mora biti Srbin. Zbog tog pogrešnog "znanja" građanin je Gašparević završio mrtav na deponiji.

Takav je bio svet u kojem se "znalo ko je ko" te u kojem je to bilo važno. A taj je svet uspostavio pravila koja i danas vrede. I danas mi živimo u tom i takvom svetu. Ako ne verujete, pitajte Zdravka Mamića, pitajte Marka Juriča i pitate Stevu Culeja.

Ovonedeljni hrvatski nacionalni junak - Danijel Subašić - rastao je u vremenima kad se taj i takav svet stvarao. Golman hrvatske fudbalske reprezentacije imao je šest godina kad je taj svet prevladao. Imao je sedam godina kad su oni koji su "tačno znali" ko je ko u njegovom gradu Zadru u jednoj noći porazbijali desetine srpskih lokala i dućana, dakako - zato što su "tačno znali" da su srpski. U tom vremenu, u toj zemlji i u tom gradu hrvatski je nacionalni junak odrastao kao jedan od onih za koje se, eto, "nije moglo znati", ali se ipak "znalo" "ko je ko". Odrastao je kao dete pravoslavca iz Zagrada kod Benkovca, koji se, da stvari budu čišće, zvao Jovo. Ali, odrastao je i od majke katolkinje koja, da stvari budu zamršenije, nosi ime koje može i ne mora biti "naše" - Boja.

Odrastavši u tom i takvom svetu, ovonedeljni hrvatski nacionalni junak prošao je sav jad i krimen razizemlja hrvatskog fudbala. U vlastitom je zavičajnom klubu bio na ledu. U menadžersko ga je ropstvo pokušao uvesti Mamićev zadarski klon, član HDZ-a, klupski šef i mafijaš Reno Sinovčić. Zbog sukoba menadžera, mladi je golman pre dvadesete godine života morao bežati u Zagreb i prijavljivati pretnju. Priča Danijela Subašića, ukratko, tek je nešto dramatičnija od priča desetaka dece robova koje finansijski cuclaju i kao roblje preprodaju hrvatski mamićoidi. No, priča zadarskog golmana imala je, uz "opšte" i "tipske" nevolje hrvatskog fudbalskog blata, još jednu specifičnu, manjinsku. Mladi zadarski golman, naime, "nije baš" bio Hrvat. Odnosno, on jest bio poluhrvat, za sebe je tvrdio da jeste Hrvat i da jest katolik po odgoju, ali u svetu u kojem "se znalo" ko je ko, takođe se jako dobro "znalo" da se golmanov otac zove Jovo. Toliko se to "znalo" da je i budući vratarov tast pretio kćeri da će je ubiti zato što hoda s momkom heretičke, trofazne krvi.

To je, ponavljam, svet u kojem je odrastao Danijel Subašić. To je svet u kojem bi se on stoput mogao okrenuti na glavu, stoput bi mogao primiti katoličke sakramente i vaditi se na DNK majke Boje, no u tom svetu bi se "znalo" da je on sin Jove, a ta bi činjenica bitno obilježila njegov dalji život. U tom svetu Danijel Subašić teško da bi mogao raditi u javnom sektoru, ne bi mogao postati direktor, profesor istorije, ne bi od HDZ-a dobio ugovor za ordinaciju ili posao u elektroprivredi, a ako bi nešto od toga i dobio ili mogao, mogao bi tek uz ustrajnu mimikriju i mnogostruko dokazivanje lojalnosti. To je svet koji je čekao zadarskog Danijela. To je svet u kojem bi živeo da nije jedne pojedinosti koja je promenila sve. A ta je "pojedinost" da je - znao da brani.

Zbog te "pojedinosti" za Srbinovog su se sina otimali hadezeovski, kriminalni menadžeri. Zbog te je "pojedinosti" dospeo prvo na Poljud pa u Monako. Zbog te je "pojedinosti" dospeo u reprezentaciju, gde je niz godina delio svlačionicu s ustašoidnim zemljakom iz Pridrage, Džoom Šimunićem. Zbog te je "pojedinosti" dospeo na gol nacionalne ekipe. Zbog te je "pojedinosti" u nedelju u Nižnjem Novgorodu obranio Dancima tri penala. Zbog te je "pojedinosti" ove nedelje postao nacionalni heroj.

A onda se dogodio perverzni medijski obrat. Onog časa kad je momčina iz Benkovca odbranio Dancima tri penala, srpski su tabloidi slavodobitno "otkrili" da je Subašić sin Jove te da Hrvatska svoje četvrtfinale duguje jednom dalmatinskom Srbinu. A kad su Srbi u Subašiću "otkrili" Srbina i pravoslavca, sa Hrvatske je strane krenula medijska mobilizacija. Svi hrvatski kolumnisti, blogeri i anonimni komentatori jednoglasno su prionuli tome da srpske kolege nauče kako njihov aršin roda i krvi ne pripada savremenom svetu. Svi su se silno trudili da podsete "one preko" da nema veze šta je kome otac, nego kako se osjća i kojoj kulturi pripada. Kako nije važno šta je ko po rodu i krvi, nego po ustavnoj, građanskoj pripadnosti. Svi su se najednom potrudili da podsete kolege s one stranu Drine da se "ne može znati ko je ko" i da to u Hrvatskoj nije važno.

I sve je to lepo. Osim što tu postoji jedan problem. Problem je što te iste vrednosti hrvatska javnost, politika i građani ne primenjuju na sve sinove Jove. Te im vrednosti najednom postanu mile tek onda kad Srbin zna da brani, kad dobije Nobela ili izmisli naizmeničnu struju.

U nekom paralelnom svetu, stasiti Zadranin Danijel Subašić mogao je da ne igra fudbal. Mogao je da završi nekakvu školu, da nauči nekakav zanat i da bude tek običan anonimni Zadranin u ranim tridesetim godinama. Nisam siguran da bi i tada anonimna hrvatska gomila na njega primenjivala iste kriterijume koje primenjuje sada. Nisam siguran da li bi i tada bilo nevažno ko je kome otac, nego kako se oseća i kojoj kulturi pripada. Nisam siguran da bi im i tada bilo nevažno šta je ko po rodu i krvi, nego samo po ustavnoj, građanskoj pripadnosti. Nisam siguran da bi i za tog Subašića vredilo da se "ne može znati ko je ko" i da to u Hrvatskoj nije važno. Nisam siguran da bi taj drugi Subašić izbegao da mu u "staklenoj noći" ‘91. ne smrskaju prodavnicu.

Stoga svako ko kani klicati "ovom" Jovinom sinu, prvo treba da promisli: šta bih mislio o njemu da nije veliki golman, nego vodoinstalater ili službenik? I da li bi se i tada držao toga da "nije važno ko je ko"? Ili bi, da se na glavu okrene, Danijel za nas bio "tek"- Srbin?

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Jutarnji list)