Ipak, to je Brazil! Ne! IPAK JE TO SRBIJA! Opet ste nas...

Poraza je bilo i biće, pobeda je bilo i biće ih više nego poraza. Nadamo se! Ali izgleda da neke stvari sa fudbalskom reprezentacijom Srbije će se uvek ponavljati.

Srbija je završila svoje učešće na Svetskom prvenstvu u Rusiji, gde je bila smeštena u grupu sa Brazilom, Švajcarskom i Kostarikom, uz samo jednu pobedu i dva poraza.

Kažu da ovakve tekstove ne valja pisati vruće glave, zato i nisam želeo da ga napišem sinoć, nego tek popodne, mada se on u stvari kuvao posle poraza od Švajcaraca, a ne od ovog najsvežijeg od Brazila, jer ta uzgubljena utakmica je u stvari samo kulminacija kojom je presuđeno boravku naše reprezentacije na Mundijalu, ali i nešto drugo, nešto što postoji u našem fudbalu od kada ja znam za sebe.

Vraćam film unazad na sinoć, nekoliko sati uoči utakmice, pa i tokom utakmice sve do onog drugog gola Brazilaca, koliko je nade, vere i želje bilo ne samo u meni, nego u svim ljudima oko mene bilo da ipak možemo do čuda... Da ćemo jednom i mi konačno ostvariti tu neku veliku pobedu kojom ćemo doći do uspeha toliko potrebnog ovoj naciji koja ga je željna.

Sećam se i kakvo je razočarenje bilo oko mene posle utakmice, ljudi, pojedini unezverenih lica, gledaju okolo, razmišljaju, pitaju se šta je pošlo naopako? Gde se pogrešilo? Zašto nije igrao ovaj ili onaj? Kako je moglo bolje? I kada ćemo konačno i mi da se radujemo nekoj velikoj pobedi?

Ali... To su, u stvari, sve pogrešna pitanja! Pravo pitanje je kako smo i zašto uopšte došli u situaciju da nam odlučuje utakmica protiv najtrofejnijeg nacionalnog tima u istoriji, i uz to još moramo i da pobedimo?!

E to je priča koja se ponavlja sa našom seniorskom fudbalskom selekcijom iz godine u godinu, iz kvalifikacija u kvalifikacije, iz retkih učešća na velikim takmičenjima u ta retka učešća.

Zašto smo uvek u poziciji da moramo da pobedimo najjače protivnike i očito bolje od nas da bismo nešto uradili? Zašto nikada nismo u situaciji da mi u stvari budemo u poziciji da oni moraju da kidišu protiv nas?

To je ono što prati srpske fudbalere od kada ih ja pratim, dakle nekih četvrt veka otprilike. Nikad ništa nije moglo "normalno", po redu, jednostavno pravim putem, nego uvek nekako komplikovano, zaobilazno i, naravno po običaju, protiv nekog jačeg.

A tada kada se dođe u tu situaciju svi se busamo u grudi i pričamo kako smo takav narod, takvi su nam preci bili, pobeđivali su jače od sebe, pa tako ćemo i mi danas, sutra, prekosutra, jer nema ništa jače od srpskog inata, volje, želje.

Verujemo da smo uvek mi ti Davidi koji će da sruše Golijata, pošto smo prethodno uprskali da sa sebi ravnima se izborimo za nešto veliko, za istoriju, za uspeh, a u stvari kada govorimo o fudbalskoj reprezentaciji, to se nikada ne desi. Osim, kada smo mi Golijat, a pojave se neki Davidi iz Kazahstana, Azerbejdžana...

I onda stigne hladno otrežnjenje do neke druge prilike kada ćemo ponovo isto da radimo, verujemo, zanosimo se... I tako uvek, do neke druge prilike.

Ne mogu da ne mislim i o onoj rečenici našeg poznatog glumca koji je posetio reprezentativce u Rusiji "Istorija se ne piše protiv Švajcarske, nego protiv Brazila", koja je takođe bila jedan od stubova na kojima smo zasnivali naš neosnovani optimizam., i mi navijači, i oni, fudbaleri, i on, selektor.

Jeste, istina je to da se istorija piše protiv najvećih, pa i protiv Brazila, ali da bi se došlo do tog Brazila i pisanja istorije, moraju se pobeđivati Švajcarske, Kostarike, Australije, Obale Slonovače, Finske, Škotske...

A pamtim i ja, a verovatno i vi kako su uoči početka prsvenstva i selektor i igrači, tražili od javnosti i od navijača da ih ne pritiskaju, da ih ne kude posle slabih igara, nego da svi budemo ujedinjeni, svi da budemo podrška jedni drugima, da svi zajedno verujemo u uspeh, i u njih koji su otišli da se bore u Rusiju, i bi tako.

Ne sećam se da je nekada javnost bila ujedinjenija i više verovala u nacionalni tim, da se nisu tražile trzavice i skandali na samom takmičenju, da su svi zdušno bodrili i podržavali "Orlove", a na kraju svi zajedno smo doživeli razočarenje.

Jer jeste ovo razočarenje, bez obzira na toliko pominjanu floskulu kako je i ovo uspeh, kako je važno i biti učestnik Svetskog prvenstva, biti među 32 ekipe, ovo je ipak razočarenje gledajući renome naših igrača, ali o tome nekom drugom prilikom.

Napisa neko juće posle utakmice "Ipak je to Brazil", u smislu da nije bi bilo realno nadati se pobedi protiv petostrukih osvajača "Zlatne boginje", ali u stvari nije stvar i poenta u tome.

Više je ono "Ipak je to Srbija" koja će uvek na kraju morati da juri neki poslednji voz, poslednju kartu, i uvek protiv nekoga ko je već odavno stavio ruku na tu kartu ili se ukrcao u vagon i u nezadržvoj prednosti, umesto da je "čekira" i rezerviše daleko daleko pre, jer nije da nije imala priliku.

Verovali smo vam! Nadali smo se! Navijali! Bili ujedinjeni!

I opet ste nas...

BONUS VIDEO:

(U. Marjanović)