OVO JE NAJJEZIVIJI SRPSKI OBIČAJ: Snaja radi BOLESNU STVAR sa NJIM, HORORČINA!

Naš narod ima dugu istoriju i tradiciju, pa kada pogledamo iza sebe znamo za mnoga pravila i običaje koji u Srbiji postoje još iz perioda paganskih Slovena, preko doba Nemanjića, pa sve do Turaka. Kako se kroz istoriju mnogo toga menjalo, počevši od vekovnog ropstva, preko brojnih ratova i stradanja, izmenila su se i mnoga verovanja, ali i običaji koji su se praktikovali u određenim periodima.

Činjenica je da su mnogi običaji iskorenjeni vremenom, a za to postoje i više nego dobri razlozi. Iako se mnogo toga u nas Srba sporo menja i često se čini kao da jurimo za svetom koji nenormalnom brzinom napreduje, ipak ne možemo da ne primetimo da smo napravili veliki pomak kada je u pitanju kultura, prosvećenost i uvažavanje svih aspekata života, posebno u sferi poštovanja i veličanja žena. Bez ikakve sumnje možemo da kažemo da je tradicija važna i to se pokazalo, pre svega u našim hrišćanskim ubeđenjima koja nosimo u sebi još od onih davnih vremena kada smo kao paganski Slovenski narod primili Hrišćanstvo.

Šta je snohačenje?

Snohačenje podrazumeva intimni odnos između svekra i snaje i običaj potiče još iz doba Južnih Slovena. Čin se upražnjavao uglavnom zbog seksualne nezrelosti ili odsustva sina. Običaj je uspostavljen 1878. godine, a kažu da je trajao sve do povlačenja Osmanskog carstva sa naših prostora, i da je iskorenjen tek krajem Drugog svetskog rata.

Tvrdi se da je bio rasprostranjen na području Pomoravlja i u Vranju i da je nastao iz "čisto praktičnih razloga" i prenosio se s kolena na koleno.

Naime, kada bi se maloletni mladić oženio starijom, odraslom ženom u tom slućaju bi otac obavljao bračnu dužnost. Često su se rađala i deca iz odnosa između svekra i snaje, a snohačenje bi upražnjavali do sinovljevog punolestva.

Snohačenje u našoj književnosti

Verovatno je jedna od najpoznatijih scena srpske književnosti upravo ona iz čuvene "Nečiste krvi" Bore Stankovića, kada opisuje noć u kojoj se proslavlja venčanje Sofke i maloga Tomče.

U jednoj od scena pratimo gazda Marka koji je trećeg dana svadbe ljut što se gosti razilaze i krivo mu je što su otišli baš oni koji su sa svojim snahama "živeli", a on sad ne sme. Proklinje pokojnog oca i tog sina, koji mu nije sin nego brat (misli se na Tomču).

Od žene traži priznanje da je spavla sa svekrom, što ona poriče, a on je udara. Do Sofke dopiru jauci i ona strepi i čeka, ali gazda-Marko, uzjaha konja i u besu ga udari nožem. Od tog dana gazda-Marko se nije vratio kući. Na kraju stiže glasnik da je ubijen, a Sofka je bila ubeđena da je on zbog nje svesno otišao u smrt. Kad su ga našli, još je bio živ, ali je pokidao zavoje i iskrvavio do smrti.

Dakle, Bora Stanković je tragove ovog čudnog običaja zabeležio u svom delu, a navodno su ga praktikovale sve klase društva, bez obzira ne etničku pripadnost i veroispovest i niko ga nije smatrao grehom. Čak su ti mladi momci čije su supruge obavljale bračne dužnosti sa njihovim očevima, ovaj običaj prenosili na mlađe generacije i ponavljali ga kada bi odrasli.

(Espreso)