EVO ZAŠTO VRLO DOBRI ĐACI NAJČEŠĆE POSTAJU VOĐE: Jednostavno je!

Odgovor na ovo pitanje je jednostavan i može se dati u jednoj reči: ravnoteža. Ravnoteža inteligencije/talenta i veštine komunikacije.

Živimo u društvu u kom je petica sve. Važnija je od lepog ponašanja, manira, važnija je i od znanja. Na svakom koraku možete sresti roditelja koji od svoje dece očekuje samo odličan uspeh, a nije malo ni onih koji ne priznaju ništa ispod 5,00 na kraju godine. Sve manje od toga smatra se neuspehom (prepoznaćete se već, roditelji).

Naravno, jedan od razloga je i taj što knjižica sa svim peticama ume da bude vrlo fotogenična, a i zgodna je za pokazivanje rođacima, komšijama, prijateljima. Ali ipak, najvažniji razlog koji svakog roditelja tera na ovakva očekivanja je taj što veruju da, ako dete ne bude odličan đak, neće biti uspešno ni u životu kao njegovi drugovi odlikaši. Samo što to – nije tačno.

Da nas ne shvatite pogrešno – mi verujemo u disciplinu, rad i učenje. Podstičemo decu u svojim učionicama da daju sve od sebe i ostvare rezultate koji su u skladu sa njihovim mogućnostima. Ali to i dalje ne znači da će vukovci biti uspešne vođe i biznismeni.

Štaviše, postoji jedna mala tajna koju mnogi ne znaju, a to je da liderske sposobnosti, odnosno veština upravljanja ljudima ima vrlo malo veze sa intelektom u onom klasičnom smislu. Dok ona najpametnija deca sa svim peticama mogu dati ogroman doprinos razvoju društva kao naučnici, inženjeri ili profesori, velika je verovatnoća da u toj borbi za najviše ocene nisu stigli da razviju i međuljudske veštine. Te veštine u većini slučajeva mnogo bolje razviju njihovi drugari sa nešto slabijim (recimo jakim vrlodobrim) uspehom. Upravo ti đaci, koji su tu negde na sredini, postaju vođe. Jer im je fokus usmeren podjednako na sticanje akademskih i međuljudskih veština. Čuvena ravnoteža.

I ovo mi nismo izmislili, niti je rezultat samo nekog našeg iskustva. Čak je i Američka vojska sprovela slično istraživanje gde su bili iznenađeni time što među njihovim najvišim zvaničnicima, generalima koji upravljaju hiljadama ljudi i raspolažu budžetima koji se mere milijardama, zapravo ima najviše tih, kako ih oni zovu B students.

Svi mi imamo bar jednog prijatelja, poznanika ili đaka koji je izuzetno pametan, do te mere da mu je teško da se poveže sa ostalima u svom okruženju. Deca koja imaju uspeh koji se graniči sa odličnim, ali su daleko od „svih petica” su upravo ona deca koja su naučila da „plivaju” koristeći kombinaciju svojih solidnih intelektualnih sposobnosti i emocionalne inteligencije zahvaljujući kojoj se lako uklapaju, povezuju i umeju da pokrenu grupu i motivišu ljude.

Postoji i čuvena priča o bogatom filantropu koji fakultetu na kom je diplomirao velikodušno pomaže, a koji je jednom prilikom dekanu rekao: „Vodite računa o svojim vrhunskim studentima. Oni će jednog dana postati profesori. Ali, posebno vodite računa o onim koji su malo slabiji, jer će oni jednog dana postati vaši najveći donatori.”

Poenta je u tome da, u današnjem obrazovnom sistemu, lako ćete pomisliti da vaše dete ili student mora da ima savršene ocene ako želi da ostvari uspešnu karijeru.

Istina je da postoje veštine koje su za uspeh u životu daleko bitnije od ocena, a čijem se razvoju takođe treba posvetiti. Zato, kad vam dete donese knjižicu punu četvorki, sa ponekom peticom, nemojte se nervirati. Možete se potajno i radovati jer možda odgajate budućeg vođu.

P. S. Važno je da se ovo ne shvati kao generalna stvar. Postoje i oni vrlodobri đaci kojima su ocene poklonjene. Ili oni koji su ih zaradili čisto svojim intelektom bez trunke rada. Na njih se ovaj tekst ne odnosi. Ovde smo pisali o onoj deci koja su svoje četvorke – zaradila.

(Espreso / Stil)