EKSTREMAN STAV I ODNOS SA ALKOHOLOM: Da li spadate u SIVU ZONU?

Neki ljudi imaju ekstreman stav i odnos sa alkoholom, odnosno ili piju malo više ili ne pije uopšte, dok se većina nalazi negde između, u sivoj zoni. Kako prepoznati da je alkohol postao problem?

Tokom pandemije, mnogi su se okrenuli alkoholu kao načinu da se opuste i nose sa situacijom. Istraživanja pokazuju da 60% ljudi pije više nego što je pilo pre ovoga. Oni koji kažu da su bili pod stresom zbog pandemije, verovatno će reći i da piju više i češće nego ranije, piše Huffpost.

Ovo sugeriše da bi broj onih koji piju i nalaze se u toj „sivoj zoni“ mogao biti u porastu. To je neklinički i pomalo nejasan termin, iako je postao popularan poslednjih godina. Generalno opisuje ljude koji redovno piju, ali ne ispunjavaju kliničke kriterijume za zavisnost od alkohola.

Zanima vas ko sve spada u sivu zonu? Otkrivamo par stvari koje treba da znate.

Šta je siva zona – a šta nije

Opet, „alkoholizam u sivoj zoni“ nije formalni termin koji će koristiti lekari ili mnogi specijalisti za bolesti zavisnosti. Ipak, to je koncept koji je u poslednje vreme zaokupio javnost, jer opisuje kategoriju ljudi koji su dugo bili izostavljeni iz razgovora o zloupotrebi supstanci – oni koji nisu nužno alkoholičari, ali je njihov odnos sa alkoholom vrlo diskutabilan.

A to je, potencijalno, prilično velika grupa.

Centri za kontrolu i prevenciju bolesti kažu da 90% ljudi koji piju „prekomerno“ (tj. svi oni koji sabiju celu flašu pića pred sobom, piju jaka pića, piju dok su trudni ili piju iako su mlađi od 21 godine) zapravo ne ispunjavaju kliničke kriterijume za alkoholizam. Ipak, mnogi nisu ni svesni koja je to granica iznad koje se osoba smatra blažim alkoholičarom (nezvaničan naziv), a zdravstveni stručnjaci smatraju da to podrazumeva nešto više od osam pića nedeljno za žene, a 15 pića nedeljno za muškarce.

Ali čak i sa postavljenim granicama i definicijama, nije uvek jasno kada nečija navika da pije postaje zaista problematična ― zbog čega stručnjaci kažu da piće postaje problem za osobu ako izaziva probleme u njihovim odnosima, u školi, u društvenim aktivnostima ili u načinu na koji misle i osećaju.

Ovde koncept sive zone alkoholizma može biti koristan. Mnogi ljudi se okreću određenim uputstvima koja im pomažu da utvrde da li imaju zdravstveni problem ili ne. A „siva zona alkoholizma” je termin koji može pomoći nekim ljudima da definišu sopstveni odnos prema alkoholu na način na koji možda ranije nisu mogli.

„Ja definišem sivu zonu kao prostor između dva ekstrema“, rekla je Džolin Park, zdravstvena radnica iz Denvera čija se praksa fokusira upravo na ovaj termin.

Ona je opisala ova dva polarna ekstrema pijenja kao jednu osobu sa teškom zavisnošću u odnosu na drugu osobu koja nikada ne pije, ili pije samo nekoliko puta godišnje.

„Realnost je da većina ljudi nije ni u jednoj od tih ekstremnih kategorija. Oni se nalaze negde između toga, što je siva zona“, rekla je Park.

Siva zona može izgledati veoma različito za različite ljude. Neki ljudi možda retko piju kod kuće, ali izlaze i piju previše u društvu. Drugi bi mogli otkriti da ne piju nužno toliko da im to smeta iz dana u dan, ali piju više nego pre i u drugačijim situacijama – možda kao relativno novi mehanizam za suočavanje sa stresom. Ili možda jednostavno razmišljaju o alkoholu više nego što bi želeli. Nije važno samo „kada“ i „koliko“, ali „kako“ i „zašto“ su takođe važni.

Šta da radite ako ste zabrinuti zbog svoje sive zone

Ovi primeri samo zagrebu površinu onoga što se može smatrati sivom zonom. Ako uopšte dovodite u pitanje svoj odnos sa alkoholom, to je verovatno znak da vredi istražiti imate li problem sa pićem ili ne.

A pošto je siva zona nešto tako široko i subjektivno, ne postoji jedinstven način da se nosi sa tim. Neki ljudi će imati koristi od vrsta pomoći koje se koriste i kada se leči alkoholizam, uključujući terapiju, programe bolničkog lečenja i grupe za podršku. Lekovi na recept takođe mogu pomoći.

Često je odgovor apstinencija, a mnogi treneri, poput Park, fokusiraju se na model apstinencije. Ali ne uvek.

„Neko vreme smo svi bili zaglavljeni u jednom tradicionalnom obliku zavisnosti i načinom na koji dobijate pomoć“, rekla je Kadi Oluvatoin, osnivač Kluba treznih crnih devojaka, neprofitne organizacije za crnkinje. Članice se kreću od onih koje su odlučile da budu trezne iz radoznalosti do onih koji žive sa zavisnošću.

„Mislim da bi svako trebalo da bude u mogućnosti da istraži svoj odnos sa supstancama. Ne bi trebalo da čekaju da postane problematično, posebno sa supstancom koja menja i utiče na um.”

Na kraju krajeva, sve veći broj oblika podrške i lečenja – kao i nove vrste terminologije koje bi mogle da osnaže ljude koji su obično izostavljeni iz razgovora, da se pridruže.

„Osoba čak ne mora da se identifikuje kao da je u sivoj zoni alkoholizma, ne mora da se identifikuje kao osoba koja pije zbog problema ili stresa, ne mora da se identifikuje ni kao zavisnik ili alkoholičar da bi zaista ispitala ili razumela svoj odnos sa alkoholom”, rekla je ona.

(Espreso / Zadovoljna.rs)