ISPOVEST MAĆEHE IRENE, LEKCIJA ZA MNOGE ŽENE: Čita se u 1 DAHU!

Porodica sa maćehom ili očuhom najveće su skupine porodice nakon klasične, nuklearne porodice, no u mnogim kulturama i danas postoje stereotipi o „okrutnosti” maćeha i/ili očuha u odnosima s partnerovom decom.

Tome su u vrlo velikoj meri doprinele bajke koje se čitaju ili usmeno prenose već vekovima s kolena na koleno, a deca ih upijaju.

Iako maćeha, baš kao i očuh, kod dece mogu izazvati vrlo različite reakcije, itekako je moguće ostvariti kvalitetan i dugotrajan odnos u kom nijedna strana neće biti oštećena niti se osećati podređeno drugoj.

No za stvaranje bliskosti potrebno je vreme.

Kada roditelj uđe u novu vezu ili brak, dete često ima osećaj gubitka i odbačenosti. Nije retkost i da dete godinama sebe uverava u to da će mama i tata opet jednom biti zajedno.

Kada pak dođe do tog novog braka, dete polako počinje da shvata da pomirenje nije moguće te se nastoji boriti protiv novog člana. Osim toga, ako je u čitavu priču uključeno i novo dete koje roditelj ima s novim partnerom, priča se dodatno komplikuje.

Zavisno o spoljašnjim okolnostima, u psihologiji su poznate tri uloge koje maćeha može imati.

Može imati ulogu primarne majke ako deca nemaju biološku majku, bilo da je umrla ili ih je napustila, mogu imati ulogu druge majke, što je koncept koji bi trebalo izegavati, te mogu imati ulogu prijateljice, a to je ono čemu bi trebalo težiti.

Kada će i kako dete prihvatiti maćehu, zavisi o njegovom uzrastu. Istraživanja su pokazala da će se malo dete lakše prilagoditi tome, dok će tinejdžerima trebati mnogo više vremena.

No važno je da maćehe u svakom trenutku budu svesne toga da se odnos poverenja stvara s vremenom, kao i to da se ljubav ne može forsirati.

IRE, TI SI MOJA MAMA BROJ DVA

Da je moguće ostvariti ulogu prijateljice te da maćeha može imati pozitivan učinak na novonastalu porodicu, govori i priča Irene (39) iz Splita. Sa suprugom ima osmogodišnjeg sina, a istovremeno je maćeha 18-godišnjeg M.

Kada sam ga upoznala, imao je tek šest godina. Dobro se sećam tog dana. Bila sam jako zabrinuta i nervozna. Pitala sam se kako ću ja to izvesti, šta ću, što ako me mali ne bude voleo? Što ako se mali meni ne bude sviđao? Iskreno sam se uplašila, no susret je prošao jako dobro. Kupila sam slatkiše i krenula u tu novu avanturu. On je, kao što bi bilo i svako drugo dete, bio malo zbunjen i nije baš puno pričao, no brzo smo se sprijateljili, govori nam Irena.

Ne krije da je upravo to bio i najveći izazov – građenje prijateljskog odnosa.

Želela sam da oseti da sam mu na prvom mestu prijateljica i da se može osećati opušteno pored mene. On je poseban dečak i brzo smo se zbližili. Na početku nismo često ostajali sami, no kada i jesmo, nije bilo one neugodne tišine, priseća se.

Danas je on mladić koji živi u Londonu, no veze sa porodicom i maćehom su i dalje su ostale čvrste.

Iako je prošao razvod roditelja i selidbu u drugu zemlju, vidi se da je bio srećno dete. Kod nas u Hrvatskoj provodi leta i praznike. I danas zajedno odlazimo na more, u grad, u šetnje, iako u tim godinama više voli društvo svojih vršnjaka, jasno, kaže nam Irena kroz smeh.

Kada se danas osvrne na početak svog odnosa sa usvojenim sinom, svesna je toga da je najvažnije u celoj priči bilo biti prirodan. Jedino se tako sve moglo složiti i jedino je tako mogla nastati jedna nova porodica.

Dete to oseti, treba biti iskren i prirodan. I onda nekako sve dolazi od sebe. Ne treba ništa forsirati niti glumiti mamu tom detetu. On meni danas zna reći: 'Ire, ti si moja mama broj dva.' No nikad mu nisam htela zameniti mamu. Nju ne poznajem, no muž je u korektnim odnosima s njom. Deca koja su preživela razvod roditelja često dožive traume, pa s njima treba polako i oprezno, no na kraju se stvarno može uspostaviti jedan divan odnos, zaključuje Irena.

Bonus video:

(Espreso / Zadovoljna.hr)