ZNALA SAM DA NIJE ODUVEK BIO INVALID: Sestrina ispovest o tome kako je brat završio u kolicima će vas rasplakati

"Njegovi fizički nedostaci bili su očigledni, ali nije bilo samo to u pitanju. Džin nije mogao da razume stvari koje smo mi ostali razumeli. Iako mi je bio stariji brat, ipak sam mu vezala cipele i držala ga za ruku kada prelazimo ulicu", priseća se njegova sestra, koja je želela da ceo svet čuje njegovu priču.

Za stranicu "Ljudi Njujorka" podelila je dirljivu priču o odrastanju, ljubavi i sudbini koja iako im nije bila naklonjena, učinila ih je ljudima ponosnim na ono što jesu i na ljubav kakvu samo brat i sestra mogu da osete.

"Znala sam da nije oduvek bio invalid, jer su po kući stajale njegove slike kada je bio beba. Glava mu je udubljena i ima skupljene prste, ali naša majka nikada nije želela da razgovara o tome što mu se dogodilo. Povremeno bi pomenula "nesreću", ali sam uvek pretpostavljala da je reč o saobraćajnoj nesreći", kaže ona.

Brat i sestra su tada živeli sa majkom u vojnoj bazi u Nemačkoj i u blizini nije bilo druge dece koja bi joj rekla nešto drugačije.

"Nikada je nisam pritiskala, bili smo deca. Dane smo provodili u nestašlucima. Učila sam Džina čak i da vozi bicikl iako znam da majka to ne bi dozvolila jer mu je leva strana tela paralizovana i na nogama je nosio proteze kao Forest Gamp, ali sam znala da je to nešto što je oduvek želeo da uradi. Bilo je to magičnih deset sekundi, a onda je pao. To je jedno od mojih najdražih sećanja. Kada je bio u petom razredu učiteljica ga je podigla ispred celog razreda, možda je zaboravio domaći ili tako nešto, i rekla mu da će se to stalno događati ako se ne potrudi. Bilo je poražavajuće. Džin je pobegao i pronašli smo ga kako luta autoputem, taj dan pamtim kao početak Džinovog perioda besa", priseća se žena.

Kada je stasala u tinejdžerku, zaokupljena drugim problemima, sve manje je obraćala pažnju na mlađeg brata.

"Bila sam zauzeta dejtovima, eksperimentisanjem sa pićima i druženjem, a on mi je to zamerio. Tada je već bilo jasno da zaostaje za svojom generacijom. Jedno popodne sam ga baš naljutila, verovatno sam mu rekla da ne može da se "igra" sa mnom i mojim prijateljima. Počeo je da me juri, a ja sam pobegla i zaključala se u kuću. Toliko je jako lupao po vratima, da je slomio stakleni deo. Kada se majka vratila kući, zatekla ga je kako nekontrolisano jeca na podu, sve je priznao. Izašla je napolje, popušila cigaretu, vratila se i rekla: "Sedite, vreme je da saznate šta se dogodilo Džinu", priseća se žena.

Uprkos tome što sada ima pedeset godina, tog dana i tog razgovora jasno se seća.

"Sedeli smo na kauču u dnevnoj sobi. Oboje smo bili spremni na grdnju, pa smo se unapred skupili i držali za ruke. Majka je bila nervozna i buljila je u pod. Pogledala je u Džina i rekla: "Morate da znate šta se dešava kada ljudi ne mogu da kontrolišu svoj bes. Oboje ste bili vrlo mali. Bila sam samohrana majka i trebao mi je neko da vas čuva dok sam prolazila osnovnu obuku. Izabrala sam finu, stariju ženu i onda se dobro brinula o tebi, dok jedne noći njen suprug nije dobio srčani udar, pa je morala u bolnicu", piše sestra.

Žena koja ih je čuvala ostavila ih je kod svoje ćerke i njenog dečka.

"Onda je pogledala mene: "Tina, bila si samo beba i počela si da plačeš, pa je njen momak počeo da te trese. Onda je počeo da te udara i toliko pretukao da ti je slomio kosti u telu. Sad se obratila Džinu i dodala: "Ti si pokušao da ga zaustaviš, imao si tri godine i počeo da udaraš tog mladića po nogama. Podigao te je i bacio na zid, skoro si umro. Kada si se probudio iz kome, ništa više nije bilo isto". Zatim nas je tešila i rekla da se sve dešava sa razlogom. Nisam mogla ni da pogledam brata, pa sam zurila u cipele. Stiskao me je tako snažno da su mi se nokti zabadali u dlan", kaže Tina.

Džin se promenio kada je saznao istinu. Čitav život je mislio da je doživeo nesreću i ono što je saznao duboko je uticalo na njega.

"Počeo je da se svađa sa svima u porodici i postao je zao. Da budem iskrena, više ga nisam volela. Niko od nas nije, na kraju je postalo toliko ozbiljno da smo planirali da ga pošaljemo da živi sa našim biološkim ocem. Ali on je i dalje bio Džin. Tad sam otišla na fakultet i dobila stan sa dodatnom spavaćom sobom, htela sam da pokušam. I upalilo je! Po prvi put u životu niko mu nije govorio šta da radi, plaćao je pola kirije i postao glavni u društvu. Po prvi put smo postali vršnjaci, napokon je odrastao. Pridružio se mormonima, prošle godine je završio srednju školu i postao pun samopouzdanja", kaže Tina.

Džinova priča

"Kad sam bio mali, zaštitio sam sestru od tog tipa. Mislim da je to srećna i tužna priča. Dugo sam mislio da bog ne može da boli nekoga poput mene, ali sve se promenilo. Rukama dižem teške kutije, vozim viljuškar i svima pomažem. Svi kažu: "Džin, ti si heroj", zbog stvari koje mogu da učinim. Jednom ću sresti tog tipa na nebu i pitaću ga par stvari. Zašto mi je to učinio, možda jer je bio ljut na svet i na boga? Možda mu je bilo žao zbog onog što je uradio i živeo je sa tim bolom do kraja života. Pitaću i boga o tome. Guglao sam tog čoveka", kaže Džin.

Kada su on i Tina odlučili da podele ovu priču, Tina je želela da zna šta se dogodilo nakon što je taj čovek izašao iz zatvora.

"Otkrila sam simpatični novinski članak o 25. godišnjici braka, bila je i slika. Volela bih da je nisam videla, jer sam ga zamišljala kao čudovište. Nije ga obeležilo to što je uradio, on nije označen kao Džin. U zatvoru je proveo godinu dana, oženio se i dobio troje dece. Nije fer što je iskusio stvari koje Džin nikada neće. Džin mu je možda oprostio, ali ja nisam. Pre pedeset godina to čudovište je napalo bebu, a Džin se žrtvovao da bi mi spasao život. Imam karijeru, porodicu, decu, stvari koje on nikada neće. Pa možda je to najmanje što mogu da uradim, da nosim taj bes sa sobom i da mu nikada ne oprostim", zaključila je sestra.

(Espreso/Blic)