RODILA SAM POTPUNO ZDRAVOG DEČAČIĆA, A ONDA JE POČEO DA RAPIDNO RASTE: Svi su me tešili, ali on danas IZGLEDA ovako

Džošuu sam rodila kao zdravog, potpuno prosečnog dečačića. Ništa na njemu nije bilo neuobičajeno. Međutim, uskoro po rođenju počeo je da rapidno raste i dobija na težini. Moj suprug Kris i ja počeli smo da brinemo - Džoš je iz dana u dan bivao sve veći i stalno je bio u pokretu, večno nervozan. Nije mogao da sedi ni minut.

Kada smo pomenuli to pedijatru, rečeno nam je da je dete prosto živahno, i da će ga to proći. Međutim, ja sam već imala dva dečaka, znam dečake i znam kako se ponašaju. Znala sam da je ovo više od nervoze. Međutim, zbunjivala su me mišljenja sa strane - svi su me uveravali da sam samo umorna, da preuveličavam i da je sve u redu.

Džošuu sam rodila kao zdravog, potpuno prosečnog dečačića. Ništa na njemu nije bilo neuobičajeno. Međutim, uskoro po rođenju počeo je da rapidno raste i dobija na težini. Moj suprug Kris i ja počeli smo da brinemo - Džoš je iz dana u dan bivao sve veći i stalno je bio u pokretu, večno nervozan. Nije mogao da sedi ni minut.

Kada smo pomenuli to pedijatru, rečeno nam je da je dete prosto živahno, i da će ga to proći. Međutim, ja sam već imala dva dečaka, znam dečake i znam kako se ponašaju. Znala sam da je ovo više od nervoze. Međutim, zbunjivala su me mišljenja sa strane - svi su me uveravali da sam samo umorna, da preuveličavam i da je sve u redu.

Tek tada konačno su pedijatri počeli da me shvataju ozbiljno. I krenuli su beskrajni specijalistički pregledi - endokrinolog, čak četiri nutricionista, dva gastroenerologa, specijalista za uho, grlo nos, dva neurologa, urolog, kardiolog...išli smo od lekara do lekara, a Džošua je podvrgnut nizu testova i pregleda.

Ne sećam se tačnog momenta kada mi je rečeno sledeće: "Nesumnjivo Džošua boluje od retkog poremećaja genetske gojaznosti", ali znam da mi je ta rečenica preokrenula život. Džošua je prosto takav, gojaznost mu je u genima. Pored abnormalnog rasta i gojenja, Džošua je na spektru autizma, kasni sa razvojem, ograničene je pokretljivosti, apneju i još mnogo problema.

Mnogo je nesporazuma u vezi sa gojaznošću, ljudi uvek pretpostavljaju da sam ga ja ugojila, da previše jede i da se ne kreće. Pitaju me kakva sam to majka, da li sam svesna da ubijam svoje dete i objašnjavaju mi u čemu "grešim". Međutim, u Džošovom slučaju reč je o poremećaju u genima, a lekari još uvek nemaju rešenje. Sada mi je jasno da je njegova nervoza bila rezultat prekomernog rasta i konstantne gladi. Posle je usledila i dijagnoza autizma, pa su stvari bile još jasnije. Sada ide na privatne terapije i napredak se vidi kako u njegovom kretanju, tako i u govoru. Iako su nam rekli da nikad neće izaći iz kolica, sada može sam da pređe kratke razdaljine. Ima četiri godine i može da uradi poneku sitnicu, ali raduje nas što stalno napreduje.

Iako smo stalno u grču zbog njegove budućnosti, biramo da živimo dan po dan. Zbog Džošue smo svi naučili da budemo mnogo obzirniji, pažljiviji, da imamo više razumevanja. Zbog njega smo bolje verzije sebe.

Eto, vidite, nikad ne znate šta vam sutra donosi. Nekada sam mislila da nikada ne bih mogla da obavljam posao svoje drugarice, a onda sam i sama rodila dete sa posebnim potrebama i ne mogu da zamislim život bez njega. Koliko god da nam je ponekad teško, znam da je ovo moj poziv i da je moja misija da on bude srećan i zadovoljan.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)