U KOM JE*ENOM SVETU TI MISLIŠ DA JE TO U REDU?! Otac saznao koliko godina ima dečko njegove ćerke, usledio haos

"Skrenuli smo na izolovani parking restorana pored magistralnog puta. Bili smo negde između Denvera i Kolorado Springsa. Ja sam bio napet od adrenalina, znojilo mi se celo lice - a pored mene sedi dečko moje ćerke zbog koga sam doleteo iz Čikaga. Bilo je vreme da ga upoznam.

Nešto niži od dva metra bio je građen kao sportista ali zapušten kao neko ko dugo nije ušao u teretanu niti se bavio nekom ozbiljnijom fizičkom aktivnošću. Krio je svoje nedostatke vrećastom odećom. Preko kože je imao raznobojne tetovaže koje su činile da izgleda opasnije nego što jeste. Osim toga - imao je i bivšu ženu, posao sa medicinskim kanabisom i dvoje male dece.

"Vidi", rekao sam mu glasom koji sam vežbao u sebi tokom celog leta "moraš da mi pomogneš da ovo razumem, momak. Moja ćerka ima 20 godina, a ti imaš 34. U kom je*enom svetu ti misliš da je to u redu", sasuo sam mu.

Znam da nisam bio nežan, ali bolje od toga nisam mogao. Ustezao sam se da ne budem onaj besni neprijatni čovek koji sam nekada bio. Nedaleko od našeg auta na istom parkingu čekale su nas moja žena i moja ćerka, obe fiksirane na scenu u mojim kolima. Bile su nervozne. Mogla je da se seče napetost u vazduhu oko moje ćerke.

"Teška istina o meni koju je ćerka znala"

Moja ćerka je rođena kada sam imao samo 19 godina. Izbačen sam iz srednje škole i preselio sam se iz Čikaga u Kolorado misleći da je lokacija, a ne moja neodgovornost bila uzrok mojih problema. Tu sam upoznao majku moje ćerke i upetljao se u vezu punu ljubavi, nedozvoljenih supstanci i nasilja, nasilja za koje sam sam bio kriv. Dva puta se desilo da tako razvaljeni od svega počnemo da se svađamo. Udario sam je. Poslali su me u zatvor. Imao sam 20 godina kada sam se izjasnio krivim na sudu i otišao iza rešetaka. Sa 20 sam bio u zatvoru, sa 21 mi je dosuđen još jedan prekršaj a sa 23 sam shvatio da sam bedni sebični gad koji mora da se otrezni.

U narednim godinama sam dao sve od sebe da poboljšam odnos sa ćerkom i budem bolji čovek. Moja ćerka je bila težak tinejdžer, buntovna i napeta. Nije izdržala dugo kod svoje majke i na kraju se preselila kod mene i moje nove žene.

Počelo je lepo ali nije izdržala ni kod nas i vratila se kod majke u Kolorado. Na kraju je otišla i od nje i provela sledećih godinu dana spavajući po stanovima svojih prijatelja, javljala se tu i tamo ali nekako je uspela da završi srednju školu uprkos svemu. Kada je napunila 18 godina vratila se da živi kod majke, dobila posao u banci, upristojila se.

"Plašio sam se da je njen dečko isti kao ja"

Ponosno sam je posmatrao kako prerasta svoje bubice i kako uspeva da preokrene svoje okolnosti. Ponosno sam je posmatrao kada je dobijala unapređenje u banci. Zato sam se i izbezumio kada mi je rekla da se ponovo posvađala sa majkom i da želi da bude sa 14 godina starijim dečkom. Bio sam prestravljen da će ovaj čovek preuzeti njen ceo svet i da će zbog njega učiniti greške koje sam ja pravio. Posebno sam hteo da stanem ispred tog tipa, pogledam ga u oči i kažem mu da ga smatram odgovornim za njegove postupke.

Pitam se kako je ta scena izgledala mojoj ćerki. Nas dvojica u kolima na parkingu toliko dugo. Nisam hteo da ćerka misli da sam ja tu neki dominantan lik koji joj se meša u život tek tako. U meni je bio strah da glumatam alfa mužjaka, a bilo je tu i mog licemerja. Kada sam imao 20 bio sam sa mlađom devojkom.

"Šta sam ja uradio mlađoj devojci"

Nikada to tada ne bih priznao ali realnost je da sam bio sa mnogo mlađom devojkom jer mi je to bilo lakše. Tek sam bio izašao iz duge veze sa ženom mojih godina, a ovu malu sam gledao kao nešto da ubijem vreme. Zgodnu situaciju između dve osobe, pri čemu ja tu drugu osobu nisam shvatao ozbiljno.

Kao i kod mnogo muškaraca lakše mi je da osećam bes nego strah. I tako sam shvatio dok sam sedeo preko puta starijeg dečka svoje ćerke da se nisam suočavao samo sa njim nego i sa samim sobom.

"Ćutao je, ćutao - a onda mi iskreno odgovorio"

Kada mi je konačno odgovorio uradio je to oprezno. Rekao mi je da nije znao koliko moja ćerka ima godina kada su se upoznali, da mu se mnogo sviđala i da ima iskrene namere. Šta sam pa drugo mogao i da očekujem, ja bih na njegovom mestu rekao to isto. Ipak, osećao sam kako ljutnja nestaje iz mene.

Dve godine kasnije ne znam da li je moj razgovor išta promenio. Ja sam se vratio u Čikago, moja ćerka se vratila tom tipu. Ono što znam je da ću nastaviti da se trudim da pomirim besnog alfa mužjaka koji je moja osnovna reakcija i normalnog srdačnog čoveka koji sam u stvari. Samo ću tako moći da pomirim svoju sadašnjost i svoju budućnost.

Ovaj tekst je objavljen na Gardijanu, a odlomak je iz memoara "Distanca između nas" autora Timotija Dž. Hilegondsa.

(Espreso.co.rs/Blic)