ODRAZ U OGLEDALU : U DOBRU SE NE UZVISI U ZLU SE NE PONIZI Glupost se najskuplje plaća, a šta posle?!

Zašto sam baš odabrala ovaj naslov za današnje druženje, jer poučena iskustvom danas svaka šuša sebe naziva direktorom, šefom, bitnim, jednom rečju. A pravo pitanje jeste kako si ti prijatelju tu došao?

Kada ja u 33.godine bez političkog opredeljenja, bez veze i sa brdo diploma, radim kao skromni novinar i glumica honorarno u pozorištu.

Mnogo se tu ološa nakotilo, ali pitanje jeste kada ste se tako uzvisili, koliko mislite da ćete biti tu, tako uzvišeni i bitni? Šta kada vas skine sa tog kvazi prestola, neko gori od vas, pa isti taj koga ste šikanirali i mislili da ste Bogom dani, vam dođe glave. Uvek je bilo i biće, kolo sreće se okreće, pa tako i tih uzvišenih prazilukovića.

Moja priča jeste sledeća, da od završetka fakulteta, radim više poslova, ne jedan, ne dva uglavnom tri. Pitate se kako postižem, ne znam mora da je to zato što sam sve poslove koje sam radila uvek radila u punom kapacitetu, kao da mi život od toga zavisi. Možda bi neko rekao da sam radoholik, moguće jeste, ali sam uvek radila ono što me je ispunjavalo. Na moju žalost, kao i većinu moje generacije nije nas sunce ugrejalo da budemo i plaćeni dovoljno za ono što znamo, možemo i dajemo. Ali, zato neko mamino čedo, dođe na poziciju, bez dana radnog staža, ali zna kako se šefuje i drnda te od jutra do mraka, jer on to jedino retard i zna.

Kada bi ga pitali zašto je to tako rekao/la ne bi umeo/la da vam pojasni, jer njemu/njoj tako isto neko rekao i tako su naučeni, da ne misle puno.

Kada odrastaš u porodici koja u jednom trenutku nema, pa ima, pa osetiš mnogo toga u životu. Skupa letovanja, druženje sa ljudima na poziciji i iz različitih miljea nije teško da shvatiš gde pripadaš.

Moje poimanje realnosti je uvek bilo da pripadam na zemlji. Na moju žalost uvek sam bila okružena gordima koji su bili umišljeni bez ikakvog povoda. Često su mi ljudi iz mog okruženja zamerali što sam u nekim situacijama, mirna, ne reagujem ili prosto ustuknem. To nije bio čest slučaj. Kada je bio posao uvek u pitanju, da bila sam ona koja se često unizi, jer nije znala drugačije da se postavi, ali to za mene nije bio smak sveta jer sam znala da će se to negde isplatiti i tako je i bilo. Ali vremenom kako čovek sazreva počinje da pušta glas i da shvata da je njegovo pravo da traži, ne da zahteva ali da se zalaže za svoje dobro. Vaše obrazovanje vam omogućava da tražite onoliko koliko vam pripada, ako vam neko ne ponudi onoliko koliko mislite da je vaše, idete i doći će vaše vreme. Samo ne dozvolite da budete poniženi-uniženi jer to se zove nepoštovanje sebe i svoje vrednosti.

Interesantna pojava ovih starleta, pevaljki i ostalih medijskih pojava bez zanimanja, kada ih vidite koliko pucaju od samopouzdanja prosto da zaplačete, koliko glupost izlazi u prvi plan.

Ali to je muka nas sa malo više mozga, pustite uvek u prvi plan da izađu oni koji sebe tako i vide. Zamislite kada bi se prvi gurali uvek pametni ljudi, pa prvi popadaju, šta bi nas motivisalo da imate viši cilj ako vas vode gluplji od vas. Onda shvatate da je divno biti skroman, boriti se kada ima prostora za tako nešto ali se ne isticati previše, jer to je odlika glupih ljudi, koji žele da se dokazuju. To je to uzvišenje kojem teže a ne pitaju za cenu. U tome i leži ključ moje poruke teksta.

Sama rečenica u dobru se ne uznesi u zlu se ne unizi znači da treba biti prizeman ma koliko bio obrazovan, iz kojeg kog nivoa društva poticao nije tvoje da upireš prstom da si ti taj koji je važan.

Važno je ono što ti znaš o sebi, kako ti vidiš sebe, kako se postavljaš prema pretpostavljenima, a ako ne uzvaraćaju istom merom, nije do vas zapamtite to, nemate isto polazište stvari, niste odrastali u istom materijalnom statusu i ne možete se razumeti.

Nije zato što zaista ne možete već ta druga strana nekada ne želi jer se dobro oseća na tronu, koji je skupo plaćen, glupošću. Samo se zahvalite što niste vi na tom mestu i sve vam dolazi. Čak i osmeh na lice posle ovog teksta, hvala što čitate moje misli.

(Espreso.co.rs)