NOVO SAZNANJE O SMRTI: Naša svest je budna dok umiremo, ovo je JEZIVO!

Kostur u dugom crnom ogrtaču, s kosom, bezubim osmehom i šalom oko vrata. To je tek jedan od prikaza smrti u zapadnoj civilizaciji, nipošto jedini. U drevnoj mitologiji smrt se prikazivala na različite načine. U grčkoj mitologiji smrt se prikazivala kao krilati Tanatos, u Norveškoj mitologiji kao mračan i zadimljen pakao, dok je u hinduističkoj mitologiji smrt predstavljao šareno nakićen kralj Jama.

Moderna nauka je u međuvremenu otkrila niz složenih bioloških i fizičkih procesa koji odvajaju život od smrti, i uz sva ta otkrića, smrt nam je na neki način postala sve veća nepoznanica.

Evo što danas o smrti znamo:

Kad smo mrtvi, svest neko vreme ne funkcioniše

Mnogi zamišljaju da će im u trenutku smrti glava postati teška, san doći na oči i da će za koji trenutak jednostavno zauvek zaspati. Nije baš tako. Voditelj službe za reanimaciju u Medicinskom centru NYC Langone, dr. Sam Parnia, koji i sam istražuje smrt, kaže da naša svest ostaje budna dok umiremo.

To je posledica titranja moždanih valova u moždanoj kori, svesnom misaonom delu mozga, koje traje otprilike 20 sekundi nakon kliničke smrti.

Studije su pokazale da u trenutku smrti raste aktivnost mozga, što može biti dokaz da i kod ljudi mozak zadržava lucidnu svest u ranim fazama smrti. To bi moglo objasniti i činjenicu da se pacijenti koji su se u zadnji čas vratili u život sećaju događaja koji su se dogodili dok su tehnički bili mrtvi.

Mozak je moguće oživeti

Istraživači u Medicinskoj školi nedavno su dobili 32 mozga mrtvih svinja iz obližnje klaonice da bi proverili postoji li mogućnost fiziološkog uskrsnuća. Povezali su mozak sa BrainEx i ubacili u njih tečnost koja oponaša protok krvi, tako da kiseonik, krv i hranjive stvari dođu do svih tkiva.

Ovaj sastav je oživeo mozak i zadržao neke ćelije živima čak 36 sati nakon smrti. Ćelije su trošile i metabolizirale šećere.

Cilj naučnika je bio da osmisle tehnologiju koja bi pomogla da proučava mozak i njegove funkcije, kako bi se došlo do novih načina lečenja povreda mozga i neurodegenerativnih stanja.

Smrt nije kraj svih delova tebe

Život nakon smrti postoji. Ne, naučnici nisu našli dokaze o zagrobnom životu, naši geni žive i nakon naše smrti. Studija je posmatrala ekspresiju gena kod mrtvih miševa i zebri. Istraživači nisu bili sigurni je li ekspresija gena umanjena ili zaustavljena, ali iznenadilo ih je otkriće da je više od hiljadu gena postalo aktivnije nakon smrti.

U nekim slučajevima, geni su ostali aktivni i do 4 dana. Za naučnike je to bilo iznenađenje i kažu kako to sugeriše da se gasimo polako, a ne odjednom.

Vaša energija i dalje živi

Čak će i geni s vremenom izblediti i pretvorićemo se u prah. Ipak, deo čoveka nastavlja život. Njegova energija. Prema prvom zakonu termodinamike, energija koja pokreće život nastavlja se i nikad se ne može uništiti, već samo menja oblik.

Iskustvo bliske smrti je samo ekstremni san

Neko lebdi iznad vlastitog tela, neki doživljavaju susrete s umrlim rođacima, neki vide svetlo u tunelu... Svima je zajedničko to da ne znaju što im se događa. U studiji objavljenoj u časopisu Neurology pokazalo se da iskustvo smrti možemo povezati sa stanjem budnosti i spavanja.

Naime, kod onih koji su doživeli iskustvo smrti pokazalo se da se to poklapa s prekidom REM faze sna i upadom u budnu svest. Ipak, studija ima i neka ograničenja, pa se ne može uzeti kao konačni zaključak.

I životinje oplakuju svoje mrtve

Terenski istraživači videli su slonove koji se opraštaju od umrlog slona, čak i ako on nije član porodične zajednice.

Nijedna vrsta osim ljudske nema obrede ispraćaja i pokopa, ali neke vrste ponašanja teraju na razmišljanje i zaključak o tome da i životinje imaju svoj odgovor na smrt.

Ko je prvi zakopao mrtve?

Čini se da je to vrsta Homo naledi, izumrla vrsta srodna Homo sapiensu. Stručnjaci su pronašli svojevrsnu komoru u pećini u Južnoj Africi, za koju se pretpostavlja da je služila kao groblje. Naime, do ulaza pećine je strmi uspon, tako da je teško verovati da su ljudi u tom delu pećine mogli slučajno da završe.

Sindrom hodajućih mrtvaca

Za većinu nas sve je jasno: Onaj ko je mrtav, ne daje znakove života. Ljudi koji pate od Cotardovog sindroma ne misle tako. Naime, dr. Jules Cotard još 1882. opisuje ljude koji veruju da su mrtvi, nedostaju im delovi tela ili su izgubili dušu. Ta se nihilistička zabluda očituje u prevladavajućem osećaju beznađa, zanemarivanju zdravlja i poteškoćama u suočavanju s stvarnošću.

Tako je zabeležen slučaj 53-godišnje Filipinke s Cotardovim sindromom, koja je verovala da miriše na trulu ribu i tražila je da je dovedu u mrtvačnicu kako bi mogla da bude sa svojm vrstom. Terapija antipsihoticima i antidepresivima popravila joj je stanje.

Rastu li mrtvima kosa ili nokti

Ne, to je mit, ali ima biološku podlogu. Naime, nakon smrti ne stvaraju se nove ćelije, pa nema rasta. Kako prestaje i hidracija organizma, koža se isušuje i povlači. U slučaju ekshumacije, na primer, zbog toga može delovati kao da su kosa i nokti u međuvremenu narasli. Upravo to je potaklo priče o vampirima i vukodlacima.

Zašto zapravo umiremo?

Kad odbacimo spiritualne teorije, stvar je u tome da je priroda jednostavno 'završila' s nama u određenom trenutku. Uspeh u životu evolucijski gledano preko gena se prenosi na potomstvo, tako da većina vrsta umire nakon što završe njeni plodni dani. Na primer, losos odumire neposredno nakon oplodnje jajašaca.

Ljudska vrsta je bitno drugačija: mi ulažemo u naše mlade, pa trebamo da produžimo životni vek da bismo roditeljski brinuli o njima, i to ne samo zbog dece, nego i zbog unuka, piše portal Big Think.

Bonus video

(Espreso.co.rs/24 sata hr)