Od ovog pisma će vas prožeti jeza: Video ju je samo jednom, a onda 43 godine kasnije...

Izmučen užasima koje je počinio u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, nedelju dana nakon što je časno bio otpušten iz vojske, mladi Srbin iz Beograda odlučio je da se ubije uoči nove 1946. godine. FALI LI VAM JUGOSLAVIJA? Ovaj tekst će vas naterati na razmišljanje (VIDEO) (FOTO) Međutim, jedan slučajan susret potpuno mu je promenio život. Muškarac je 50 godine kasnije odlučio da objavi pismo na internetu, u nadi da će pronaći ženu koja mu je spasila život. Pročitajte dirljivo pismo od kojeg će vas prolaziti trnci. I ne stidite se da zaplačete.

- Upoznao sam te poslednjeg kišnog dana 1945.godine , istog dana kada sam odlučio da se ubijem. Nedelju dana pre toga učestvovao u sukobu sa suparničkom stranom. - Koliko je domova uništeno, koliko je života okončano tada pred mojim očima, nikad neću znati. U očima svojih nadređenih, časno sam služio svojoj zemlji i s takvim odlikovanjem otpušten sam iz vojske. - Ubrzo nakon sukoba našao sam se u pustom stanu u Beogradu. Kada sam popio bocu alkohola krenuo sam prema vratima i obećao da ću, kada se vratim, izvaditi iz ormara pištolj "Zastava" i ubiti se onako kako zaslužujem. - Satima sam hodao po kiši koja je lila kao luda nadajući se da će isprati osećaj krivice, ali nije. Krenuo sam nazad prema stanu. - Tada sam ugledao tebe.

- Sklonila si se ispod balkona Narodnog pozorišta. Nosila si balsku haljinu koja je istovremeno izgledala kraljevski i smešno. Smeđa kosa stajala ti je uz desnu stranu lica, a ramena su ti bila posuta pegama. Nikad u životu nisam vidio nešto tako lepo. - Kad sam ti se pridružio ispod balkona pogledala si me svojim velikim zelenim očima i video sam da si plakala. Pitao sam te jesi li dobro. Rekla si da si bila i bolje. - Pitao sam te da li bi želela da popiješ kafu. Rekla si, samo ako ti se pridružim. Pre nego što sam se stigao da se nasmejem na tvoj odgovor, zgrabila si moju ruku i odvela me u obližnji kafić. - Seli smo za šank i razgovarali kao da se poznajemo sto godina. Smejali smo se jednakom lakoćom kao što smo i plakali i dok si jela pitu od oraha priznala si mi da si verena za čoveka kog ne voliš.

MOŽETE LI DA POVERUJETE: Nekad smo bili najbogatija zemlja Evrope! (FOTO) - Ja sam s tobom o sebi podelio više toga nego što sam mogao i da zamislim. Nisam spominjao rat, ali osetio sam da si shvatila da u meni sedi njegov teret. Ipak, u tvojim očima nije bilo sažaljenja, i zbog toga si mi se svidela. - Nakon sat vremena otišao sam u toalet. Sećam se da sam se konsultovao sa svojim odrazom u ogledalu pitajući se da li da te poljubim, da li da ti kažem da sam se pre nedelju dana borio na frontu. - Dok sam se vraćao do šanka srce mi je lupalo poput čekića ljutitog sudije i budućnost - naša budućnost - proletela mi je kroz glavu.

Ali kada sam došao do stola, više te nije bilo. Nije bilo broja telefona. Nije bilo poruke. Ničega. - Čudnovato kako je počelo, naše poznanstvo je i završilo. Bio sam utučen. Svaki dan godinu dana vraćao sam se u taj kafić, ali te više nikada nisam video. Ironija, tvoj nestanak toliko me je mučio da sam zaboravio na to koliko prezirem samog sebe. - Zaboravio sam ideju o tome da se ubijem. Do tada me ništa nije privlačilo koliko odlučnost da otkrijem što se dogodilo u tom restoranu. Nikada nisam prestao da se pitam šta se dogodilo. - Sada sam star i tek sam nedavno prvi put nekome ispričao ovu priču, i to baš prijatelju iz rata. Predložio mi je da te potražim na Fejsbuku. Rekao sam mu da sve što znam o tebi je tvoje ime i da si tada živela u Beogradu.

- A čak i da nekim čudom naiđem na tvoj profil nisam siguran da bih te prepoznao. Vreme je po tom pitanju okrutno. - Isti taj prijatelj ima veoma osećajnu kćerku. Ona me dovela do ovog mesta na internetu, "Izgubljene veze". I dok bacam ovaj virtualni novčić u kozmičkom zidu želja čini mi se da, nakon što sam se milion puta zapitao što bi bilo i nakon bezbroj neprospavanih noći, naša veza nije uopšte bila promašena. - Znaš, proteklih 50 godine živeo sam dobar život. Voleo sam dobru ženu. Odgojio sam dobrog muškarca. Video sam svet. I oprostio sam sebi. I ti si bila izbor svega toga. Udahnula si život u moja pluća tog kišnog poslepodneva i ne možeš da zamisliš koliko sam ti zahvalan.

- Imam i teških dana. Supruga mi je preminula pre četiri godine. Sin godinu dana kasnije. Puno plačem. Ponekad zbog usamljenosti, ponekad ni ne znam zašto. - Ponekad još mogu da osetim miris dima iznad Beograda. A onda, nekoliko desetina puta godišnje, primim dar. Nebo se smrači, oblaci sakriju sunce i kiša počne padati. I ja se setim. Zato, gde god da si bila, gde god da jesi, i gde god da ideš, znaj ovo: još uvek si sa mnom. (Espreso.co.rs)