POGLEDALA ME I VIDELA SAM DA ZNA DA IDE: Dirljive priče ljudi koji su morali da USPAVAJU svoje kućne ljubimce

Svako ko je doživeo gubitak kućnog ljubimca, zna koliko je to tužno. Nekima je prizor uspavljivalja ljubimca toliko traumatičan da čak ne mogu da budu u prostoriji u kojoj se to radi, dok su oni hrabriji, koji su želeli da svojim čupavim prijateljima pruže podršku do poslednjeg trenutka, podelili svoje priče.

Veterinari su izjavili da vlasnike kućnih ljubimaca ne treba da bude sramota ako nemaju snage da prisustvuju uspavljivanju.

"The Independent" prenosi priču četiri vlasnika kućnih ljubimaca koji su uspavali svoje ljubimce i odlučili da ostanu u sobi tokom tog čina.

Ovo su njihove dirljive priče:

Bila je stvar principa da budem uz nju

Pre godinu dana Kristofer Brigs iz Mančestera mora je da uspava svog psa Misija.

"Naš dragi član porodice živeo je dug i srećan život", rekao je on. Kristofer i njegova porodica podsticali su Misi da redovno trči kako bi ostala aktivna i zdrava. Međutim, sada misle da je vežbanje uzrokovalo da se njen stomak pretvori u veliku upalu i jak bol. Kad je došao trenutak da se oprosti od Misi, Kristofer nije oklevao da ostane s njom do samog kraja.

"Nije mi bila teška odluka", rekao je on: "Ona je bila tu za mene kad sam ja imao teške trenutke. Bila je stvar principa da ja budem tu za nju."

"Verujem da je Misi ostala mirna kad je primila inekciju jer smo moja mama, brat i ja bili uz nju. Uvek se osećala sigurno uz nas." Bila sam iznenađena jer za mene to divan trenutak

Rebeka Kristi kupila je svog psa Mejsi u Irskoj 2003. godina, kasnije je saznala da je pas odrastao na farmi štenaca. To je dovelo do toga da je mejsi imala niz zdravstvenih problema uključujući parazite, kašalj i sindrom kolapsa uzrokovanog vežbanjem.

Nakon što je Rebeki rečeno da Mejsi neće dugo živeti, Rebeka je dala otkaz i započela posao brige o psima kako bi mogla da brine i za svoju Mejsi.

Mejsi je doživela 14 godina kad joj se zdravlje pogoršalo, a Rebeka se dogovorila s veterinarom da je uspavaju kod kod kuće i kroz ceo postupak je bila uz nju.

"Pogledala me i videla sam da zna da ide. Osećala sam se kao da mi govori hvala", rekla je: "Zaista sam bila iznenađena što sam pomislila da je ovo divan trenutak, ali i moj muž i ja smo videli isto u njenim očima, povezanost i međusobno razumevanje."

Bio je u svojoj kući, u svom utočištu

Sandri Džensen iz Holandije bilo je jako tužno da kaže zbogom svom mačku Oliju koga je dobila kad je imao četiri nedelje. Nakon što mu je dijagnostikovan tumor masnih ćelija na stomaku, Oli je postao vrlo slab i potpuno izgubio apetit.

Sandra i njen muž doneli su odluku da je najbolje da ga uspavaju, ali da to veterinar uradi u njihovoj kući.

Oli je mirno ležao na Sandri, a dok je umirao, ona je osećala kako život izlazi iz njegovog tela. "To što sam bila u sobi s njim mu je pružilo utehu, pogotovo zato što je bio u svojoj kući, svm utočištu okružen ljudima i mirisima koje zna."

Sandri je žao onih koji nisu mogli da budu s kućnim ljubimca kad su uspavani. Isto tako veruje da ljudi koji se osećaju previše uznemireno da bi bili prisutni u takvom trenutku, ne treba da se stide.

"Svako se oprašta na drugačiji način", kaže ona.

Morao sam da verujem da se neće oporaviti

Džonatan Ganson bio je na odmoru s prijateljima i svojim psom Badijem kad se njegov pas razboleo. Nakon što su bili kod veterinara zbog nepoznate bolesti, kad su se vratili kući Badi je počeo da se oporavlja. Međutim, nakon što je Badi počeo da gubi apetit, Džonatan ga je odveo kod svog lokalnog veterinara koji mu je saopštio da Badi više neće živeti.

"Nisu bili sigurni da li je li imao alergijsku reakciju ili rak", rekao je Džonatan: "Kad sam mu sutradan otišao u posetu, tada su mi rekli lošu vest. Nakon nekoliko minuta očajničkog ispitivanja s njim u rukama morao sam se uveriti da se neće oporaviti na ovaj ili onaj način, njegovo vreme je završeno."

Uprkos težini situacije, Džonatan je bio čvrst u odluci da će ostati uz Badija u posljednjim trenucima.

"Držao sam ga, mazio ga i razgovarao s njim sve vreme kad su mu ubrizgavali injekciju", kaže Džonatan: "Kad je veterinar potvrdio da je uspavan, usta su mu se još uvek trzala. Iako je bilo tužno, na kraju je izgledalo kao da sanja."

Prema Džonatanovom mišljenju, odluka da neko bude uz svog kućnog ljubimca dok ga uspavljuju je lična odluka za bilo kog vlasnika.

BONUS VIDEO: SLUŠAŠ LI TI MENE UOPŠTE?! Mala brbljivica ne zaklapa, kuca ne zna šta je snašlo (VIDEO)

(Espreso.co.rs/Miss7zdrava.24sata.hr)