IMAO SAM 32 GODINE KADA SAM SPAVAO SA ŠEFICOM (40): Bila je udata, a rasplet naše priče je baš ČUDAN!

Ostvario sam najveću seks fantaziju – imao sam seks sa šeficom. Bila je starija od mene, zgodna do bola i smrtno zaljubljena u mene. Nisam joj dozvoljavao ni da me poljubi, a onda je usledio rasplet.

U prvih par nedelja nakon što sam se doselio u Čikago, deo mene znao je da će se sve završiti tako što ću spavati sa svojom udatom šeficom. Nisam imao pojma ni šta ću uopšte u Čikagu da radim, znao sam samo da mi treba posao – priseća se anonimni novinar magazina “The Cut”.

Par godina pre toga živeo sam i radio u Njujorku kao novinar. Redakcija mi je bila sjajna – imali smo sto za bilijar, gomilu alkohola i čak i tepih na kome je iz zezanja bilo izvezeno lice urednika. Bila je to mlada ekipa i svi smo se zezali.

Moja kancelarija u Čikagu bila je puna sumornih ljudi srednjih godina, večno zabrinutih zbog predstojeće rate kredita, dece, propalih brakova i misterioznih bolova u stomaku. Mnogi od njih imali su međusobno afere na poslu kako bi imali makar privid da žive. Moja šefica bila je takođe u propalom braku, a na svojoj poziciji bila je više od decenije. U suštini, ta kancelarija bila vam je kao da gledate neki sitkom – čak i ako ne znate likove same po sebi, znate otprilike posle par rečenica ko glumi šta i čemu vodi cela priča – sve je na isti kalup.

Šefica i ja smo se prvi put našli nasamo jedne nedelje u nekom kafiću. Počelo je poslovnim mejlovima, kao i uvek. Ono što je razlikovalo naše mejlove je što je bilo teško odrediti gde prestaje poslovni ton i počinje flertovanje. Uglavnom, rekao sam da mi je dosadno. Rekla mi je da mogu da joj se pridružim na piću. Prihvatio sam. Posle tog petog koktela, rekla je da “ovo može da nas uvali u nevolju”. Potvrdio sam. I to je bilo to. U tišini smo ustali, krenuli peške do njenog stana, ćutke prošli kroz garažu i ćutke ušli u njen stan.

Evo kako je to sve išlo kod nas – svaku priliku koristio sam da joj na poslu gurnem ruku ispod košulje. Posle toga bismo otišli do njene kancelarije, zaključali vrata i ugasili ton na telefonu. A šta da je neko zakucao? Ne znam, nikada niko nije zakucao. Uvek bih se uzbudio kad bih je video – uvek je imala uske, kratke suknje i nosila štikle. I iako je bila izuzetno mršava, nekako je uspevala da se ceo hodnik trese od njenih potpetica – uglavnom marke Džimi Ču. Svake nedelje imala je sveži manikir. Nekad je nosila i odela, i tada me je uzbuđivala. Uzbuđivalo me je i to što je obrazovana i pametna. Kad god bih video njenu plavu kosu, obasjao bi me zračak sunca. Imala je 40, ja sam imao 32 godine.

Većinu poslovnih dana završavali smo tako što bismo otišli kod nje jer je živela blizu kancelarije. Iznajmila je jednu garsonjericu. Nije bilo ni traga njenog prisustva i ličnosti u njoj. Mogla je to da bude i zubarska ordinacija. Nekad smo išli i na večere, ali u potpuno suprotne krajeve grada, kako bismo sakrili aferu i bili sigurni da nas niko neće videti. Nekad bi nam ona spremila večeru kod kuće. Nekad bismo stenjali pod pokrivačima, a nekad samo ležali i pričali.

Sećam se tačno trenutka kada smo izjavili ljubav jedno drugom. Bilo je to u njenom krevetu, posle jedne poslovne zabave. Afera nam je u tom trenutku trajala neke tri nedelje. Muž joj je poslao poruku i pitao je gde je. Međutim, nisam siguran da smo tada i ona i ja mislili ozbiljno to “volim te”. Bili smo jedno drugom štaka, baterijska lampa u životu ispunjenim mrakom. Možda smo osećali da moramo to da osećamo, samo da bismo opravdali svoj postupak. Jer, ako je ljubav, onda je sve dozvoljeno, zar ne? Posle toga otišla je kući, svom mužu.

– Ne sekiraj se. On i ja nismo imali seks dve godine – rekla mi je pri odlasku.

– Oh. U tom slučaju se ne sekiram – rekao sam.

Godinama su bili u braku, imali su skupu kuću u skupom delu grada. Kupili su i psa. A onda je sve počelo da se raspada. Prodali su skupocenu kuću, on je prihvatio posao u drugom gradu a ona se uselila u ovaj stan, sama. On je dolazio u posete dva puta mesečno.

Šta im se dogodilo? Šta ih je to rastavilo? Nisam je nikad pitao jer sam se plaši odgovora. Kada ste odrastao čovek koji ima seks sa nadređenim, samo ispunjavate svoju fantaziju. Svi fantaziraju o seksu sa nekim sa posla. Naročito sa nadređenim. Tada vi počinjete da posedujete osobu koja tokom dana poseduje vas. Ali kakav sam ja to muškarac koji spava sa nadređenom? To je obično kliše rezervisan za žene – da se preko kreveta penju uz korporativne lestvice. Muškarci to ne rade, a opet, eto mene u krevetu šefice.

Evo moje najveće greške – rekao sam ženi da je volim, a onda sam probao da krijem od celog sveta vezu sa njom. Želeo sam je dovoljno da je uzmem u tom krevetu, ali ne i dovoljno da kažem celom svetu da je moja. Mislio sam da ću biti otpušten ako se sazna za nas. Ona verovatno ne bi bila, dobila bi po prstima i sve bi bilo zaboravljeno. Ja sam bio prenisko na toj korporacijskoj lestvici da bi mi bilo oprošteno kao njoj. Čak i da mi je bilo oprošteno, ne bi mi bilo oprošteno napredovanje. Sve bi prepisivali činjenici da spavam sa nadređenom.

Zato joj nisam dozvoljavao da me poljubi u znak rastanka ili sastanka. Ja sam bio taj koji je insistirao na tajnovitosti, na odlascima u druge delove grada, na tome da na poslovnim zabavama budemo dalje jedno od drugog. Nisam govorio o njoj ni prijateljima ni porodici, opet u strahu da bi pomislili da sam neuspešan i da imam posao samo zbog seksa.

Prvi put kad smo okončali odnos, bilo je to u restoranu. Bili smo tamo poslovno, i bilo je mnogo kolega. Ustao sam u nameri da odem. Rekla mi je da ne idem, prvo tiho, pa glasnije. A onda je izašla za mnom, derući se na mene. Svi su gledali u nas. “Nikad neću biti dovoljno dobra za tebe” drala se. Smetalo joj je što krijem našu vezu.

Bilo mi je strašno to što smo uspeli da celu vezu održimo u tajnosti, da bi raskid bio javan. Nedelju dana kasnije, otišla je iz kancelarije. Ostala je u istoj firmi, ali na boljoj poziciji i u drugoj zgradi. To joj je bilo u planu pre nego što je upoznala mene. Osećao sam se odbačeno, napušteno, ali osećao sam i olakšanje.

I šetao sam Čikagom pitajući se šta sada. Čuli smo se nekad telefonom, a onda bi usledile pauze kada se ne čujemo, a onda bismo se opet čuli. Onda sam otišao do nje. Uskoro, postala je to jedna od onih veza koje čas postoje čas ne. Uvezali smo se u neki neprijatan čvor.

Poslednji put kada smo se razišli, ovog puta zauvek, bilo je to godinama kasnije, u mom stanu u Njujorku. Rekla mi je da joj nedostaje ono vreme kada smo tek počeli da se viđamo. Oni trenuci u njenoj staroj kancelariji.

– Da, voleo bih da možemo da se vratimo u to vreme – rekao sam.

A voleo bih da možemo da bismo ovog puta sve uradili kako treba. A pitanje je da li bi i tada naša romansa uspela.

(Espreso.co.rs)