ŽIVELA SAM U 4 DRŽAVE, A ONDA SAM POSTALA GRČKA SNAJKA! Bila sam glavna meta komšija, a moj život se graničio sa PARANOJOM!

Iako je svet odavno postao globalno selo, kulturološke razlike i dalje itekako postoje i srećom, još uvek se zna gde ko pripada. Ja doduše ne znam gde pripadam. Živela sam u Titovoj Jugoslaviji, rodila se u jednoj od država ex Yu, preselila u drugu, pola svog života provela u trećoj.

Nije mi bilo dosta pustolovina pa sam se onda odlučila na inostranstvo. I evo me u Grčkoj.

Grke smo oduvek smatrali prijateljskim narodom. Pojam prijateljski je širok i ne znam šta smo ustvari mislili pod prijateljski? Prijateljski nastrojen, prijatelj u nevolji, prijatelj koji nam služi da se kod njega ulogorimo kad idemo na letovane; mi sa porodicom razbaškareni u dnevnoj, spavaćoj i dečjoj sobi, a domaćini u špajzu?

Jedno leto i jedan Panos

Pre nego što sam došla ovde nisam znala ko su mi prve komšije. Sramota, znam, ne popiti bar kafu upoznavanja, ako već ne kafu trača, kafu kuknjave ili kafu dokolice. Nisam ih poznavala niti imala vremena za upoznavanje. U Grčkoj sam nadoknadila sve propušteno. Mislim da su moje komšinice imale precizne podatke o meni i pre nego što je neki tip Boinga sletio na solunski aerodrom. Ne mogu biti potpuno sigurna, ali tvrdim da bi došle i do podatka koji je to bio Boing, samo da su mogle doći do kontrole leta. Možda su i došle. Imala sam tu sreću ili nesreću da sam, neko vrijeme po dolasku, živela sa muževom majkom tako da su sve radoznale žene iz mog okruženja imale svog trojanskog konja, zahvaljujući kojem su mogle da mi priđu nesmetano.

Nisam ih bila željna ali to na kraju krajeva nije ni bilo bitno. Ono što je bilo bitno je da se izvede studija o nekoj tamo iz tamo neke bivše Jugoslavije, koja je došla iz nekih misterioznih razloga. Moj misteriozni razlog je bila ljubav. Ali ne možeš to objasniti Grku, koji sa sobom vuče svu svoju porodicu i nema te ljubavi koja bi naterala Grka da zameni Grčku nekom drugom zemljom. Čast izuzecima naravno.

Ono što najviše volim vezano za Grčku

Ne znajući da CIA ima svoje ogranke i ovde, ponašala sam se kao i do dolaska, živela svoj život vodeći se starom narodnom – u se i u svoje kljuse. Nisam druželjubiva, šta ću. Do ovo malo prijatelja sam došla teškom mukom. Moji prijatelji su moja porodica, a porodica je sve.

Kandidati sa kojima sam se ovdje susrela su druga priča. To je fakat za priču. Sve antene su bile usmjerene na naš skromni dom. Radio Mileve su se svojski potrudile da svaka da svoj doprinos istraživanju ko sam i što sam. Ja sam naivno verovala da je ljubazno javljanje i zaustavljanje na ulici odraz kulture, lep način da mi požele dobrodošlicu. Trebalo je vremena da zaključim da sam u Matrixu u kojem bi se i Kianu Rivs pogubio. Budila sam se zatičući svekrvu i neku ili neke od agenata, kako piju kafu čekajući kad ću se probuditi. Druga smena je čekala dojavu kad počinjem sa spremanjem ručka, to nisu propuštale. Moje popodnevne aktivnosti, taman to bila i kafa na balkonu, bile su propraćene od strane porodica Kremenko i Kamenko preko puta. Valjda su svi gledali Kremenka i Kamenka.

Zašto sam počela da učim grčki?

Ako se ko pita zašto sam ih tako nazvala, neka ponovo pogleda crtani. Poprilično ležerno sam ušla u podvig učenja grčkog jezika, tako da je potrajalo savladavanje gradiva. Nisam puno pričala ali su se neke dobronamerne gospođe iz okruženja svojski potrudile da mi pomognu. Kako sam im samo bila zahvalna. A kako su tek one bile zahvalne što su došle do svog cilja; da konačno nađu način da i iz prve ruke dođu do informacija. Bile su ponosne na sebe, a ja ponosna na mene što pričam grčki. To koliko sam se snašla kao kuvarica, grčka snajka ili jednostavno stranac u stranoj zemlji, sad uopšte nije bitno. Ono što je bilo bitno je izanalizirati svaki moj korak i izvagati svaku moju reč.

Priznajem, možda se sva moja priča graniči sa paranojom, ali verujte mi na reč, treba živeti ovdje pa shvatiti šta je teorija zavere. I ne, većina Grka to ne radi sa lošom namerom. Jednostavno, njihovi pojmovi porodice i prijatelja se protežu više nego što mi trebalo. Vremenom su izvukli podatke koje su izvukli, većina njih je posustala i ostavila me, hvala im na tome, na miru. Pojedinima je, međutim, jedna od ključnih svrha u životu postala da isprate moj život.

Jedna gospođa, pokoj joj duši, izdahnula je, do zadnjeg časa vireći sakrivena iza zavese svaki put kad bih ja bila na balkonu. Ograđujem se od njene smrti. Svi imamo svog anđela čuvara i znam da me i odozgo prati…za čuvanje nisam sigurna.

Ah, ti Grci

Neko će se možda zapitati kako sam se u svemu tome ja postavila. Nikako. Kao neko sa malo pameti, a puno entuzijazma, dobronamerno, otvoreno i iskreno. To sam što sam, nekima simpatična, nekima odbojna, nekima potpuno neinteresantna. Ako sam išta ponela iz roditeljskog doma, onda je to bilo pravilo da poštujem druge, u najširem mogućem značenju te reči. Moji su me naučili da pomognem kome i koliko mogu pomoći i da se ne miješam ako ne mogu ništa uraditi. Shvatila sam, prolazeći kroz raznorazne situacije, da svi mi trebamo i tražimo podršku i da je, možda i najljepši vid podrške, onaj kad je dobijemo od ljudi od kojih to najmanje očekujemo.

Različiti smo, potičemo iz različitih kultura, nosimo različito nasleđe i običaje ali nas upravo to čini jedinstvenima. Jedni od drugih možemo učiti i usvajati nova znanja. Iako sam, silom prilika ili igrom slučaja, moj dosadašnji život provela u četiri države, srećna sam jer su ljudi sa kojima sam živela, običaji koje sam usvojila, razmišljanja koja sam formirala, stvorili od mene ovo što jesam. A ja sam zadovoljna sobom i ne bih se menjala ni za šta i ni za kog na svetu.

Pogledajte bonus video:

(Espreso.co.rs / Grčkikutak.com)