Ultrazvuk otkrio nešto nezamislivo: Žena sve saznala u 20. nedelji trudnoće, jedno nije smela nikako da pogleda

Daniele Kampoamor je bivša reporterka NBC-a i "Today-a", nagrađivana slobodna spisateljica i urednica časopisa "The New York Times", "Washington Post", TIME, "New York Magazine" "The Cut2", CNN, MSNBC, "Mother Jones", 2Marie Claire", "Vogue", "Vanity Fair" i drugih.

Pokriva širok spektar tema, uključujući reproduktivnu pravdu i brigu o abortusu, nasilje oružjem, mentalno zdravlje, rodno zasnovano nasilje, klimatske promene i još mnogo toga. Živi u Bruklinu, Njujork, sa mužem i dva divlja sina. Ovo je njeno iskuatvo, koje prenosi "Yahoo".

"Ležala sam u krevetu i gledala reprize „Kancelarije“ kada mi je pukao vodenjak.

Dok je Majkl Skot pekao nogu na roštilju Džordža Formana, osetila sam nešto što se može opisati samo kao malo „pucanje“ u donjem delu stomaka. Zabrinuta i zbunjena, ustala sam, napravila dva koraka prema kupatilu u našem malom jednosobnom stanu u Sijetlu i osetila nalet amnionske tečnosti kako mi se upija kroz trenerke, skupljajući se ispod mojih nogu na našem drvenom podu.

"To je to! O moj Bože, to je to!" rekao je moj tadašnji dečko, vidno ne mogavši da obuzda svoje uzbuđenje dok je plesao prema ulaznim vratima da bi zgrabio naše pažljivo spakovane torbe.

„Da, daj da se prvo istuširam“, odgovorila sam ravnodušno, paralizovana uzbuđenjem, strahoma i iscrpljujućim talasom tuge.

Ovo "je" to, pomislila sam, stvarnost moje situacije koja napada udubljenja mog mozga poput lažnog flipera. Vreme je da se pozdravimo ... i zbogom.

Nešto više od devet meseci ranije, u Planiranom roditeljstvu skrivenom u neupadljivoj zgradi u Južnom Sijetlu, preterano ljubazan ultrazvučni tehničar me je smireno obavestio da nisam samo trudna –bila sam trudna sa blizancima. Nakon što sam slučajno izgovorila niz psovki i zatražila od tehničara da ponovo prebroji embrione… i ponovo… i ponovo… napustila sam sobu naoružana sa pola tuceta nejasnih crno-belih slika dve vreće koje izgledaju vanzemaljsko i sa osmesima.

Htela sam da budem mama. Moj dečko je trebalo da bude tata. Bili smo roditelji, dva puta.

Kupili smo dva od svega — kombinezone, vreće za spavanje i mekane igračke, za koje novorođenče nema fizičkih kapaciteta za korišćenje, ali koje su ipak bile neophodne.

Nepažljivo, dozvolila sam svom umu da stvori sliku o tome kako će izgledati naša budućnost kao četvoročlana porodica: moji dečaci su se ušuškali u krevetac/ Prelepi haos koji će sigurno biti dvoje mališana koji istražuju svaki oštar ugao i potencijalno opasan izlaz u naš stan. Časovi plivanja koji izazivaju anksioznost i emocionalni napuštanja prvog dana škole i tinejdžerske nezgode koje bi dva brata rođena bez sumnje pokušala da sakriju od mene.

Moja porodica se osećala tako sigurno, tako suđeno - sve dok me, u skoro 20. nedelja trudnoće, još jedan preterano ljubazan ultrazvučni tehničar nije pogledao i razbio tu fasadu neizbežnosti.

Jedan od blizanaca ― Blizanac A, koji je dobio prelepo ime koje još uvek, 10 godina kasnije, ne mogu da se nateram da izgovorim naglas – više nije imao otkucaje srca. Iz razloga koje nijedan lekar nije mogao da artikuliše, moje telo je bilo gostoljubivo prema jednom fetusu i neprijateljski prema drugom.

Do kraja trudnoće, bila sam prokleta što sam u sebi nosila i život i smrt – ostavljena da se nadam, preklinjala, molila i poželela da umanjeni blizanac, moj dečak bez budućnosti, ne izazove prekid drugog.

Dakle, kada mi je pukao vodenjak i kada sam zurila u bolove porođaja u lice, znala sam da konačno moram da kažem zbogom. Moje buduće dete je prestalo da postoji pre nego što je uopšte imalo priliku da živi, i propadalo je u meni... ali je još uvek bio sa mnom. Donošenje njegovih ostataka na svet značilo je suočavanje sa onim što sam instinktivno izbegavao skoro 20 nedelja.

Tapiserija nemoguće budućnosti koju sam sebično dozvolila da ispletem razotkrila bi se onog trenutka kada bih čula plač jedne bebe i ćutanje druge.

Porod i porođaj su kao što se oglašava - bolni, iscrpljujući i prepuni bezbožne količine telesnih tečnosti. Posle skoro 24 sata, izgurala sam svog savršenog živog sina iz svog tela u svet - njegovo prisustvo je preseklo vazduh te porođajne sobe sa svom pompom i okolnostima koje sam očekivao od svog sada devetogodišnjeg tragača za pažnjom.

Dok je medicinsko osoblje odvelo mog sina da ga očisti i proveri njegove vitalne funkcije, ponovo sam dobila instrukcije da gurnem. Sva energija koja je odvela mog sina u univerzum iscurila je iz mog tela u trenu. Na kraju ovog ne bi bilo plača; nema toplog tela da se držim na grudima; nikakva „nagrada“ za fizičku žrtvu porođaja, samo praznina koja je pretila da me proguta celog.

Zatvorila sam oči, nežno se oprostila i gurnula.

Rečeno mi je da su skoro neidentifikovani ostaci klizili iz mog tela. Moja doktorka je podigla pogled i, sa jednakom količinom sažaljenja i ljubaznosti u očima, upitala me da li želim da pogledam ono što je ― trebalo da bude ― moj drugi sin.

Razmišljala sam o stvarnosti ovog trenutka bezbroj puta. Dugo sam razmišljala šta želim i zašto. Opsednuta sam prednostima i nedostacima. Ali u tom trenutku, instinktivno i bez oklevanja, rekla sam ne i okrenula se, odlučivši da se fokusiram isključivo na plač od gladi svog novorođenog sina i njegova savršena, bucmasta bedra.

"Jesi li siguran?" pitao je moj dečko. Odmahnula sam glavom dok su mi suze tekle niz obraze, a pogled mi je bio nepokolebljiv na bebi koja je živela.

I moj dečko i najbolji prijatelj bili su u porođajnoj sobi kada je moj sin krenuo u svet. I oboje su pogledali ostatke blizanca koji je umrl. Umro. Konačnost svega toga još uvek izgleda apsurdno.

U godinama nakon toga, pitala sam kako je to — kako on — izgleda.

„Nije čovek“, rekao je moj dečko.

„Više kao vanzemaljac“, dodao je moj najbolji prijatelj.

„Ne biste znali da je to beba“, insistiraju obojica.

Oni me vole, pa sam ubeđena da lažu. Videli su način na koji su me gubitak, porođaj i meseci posle porođaja koji su usledili slomili na hiljadu različitih načina. Nikada mi ne bi rekli da je trebalo da pogledam svog sina; da sam mu toliko dugovala; da bi dobra majka — šta god to značilo — odlučila drugačije.

Oni me vole, pa me ne osuđuju na način na koji ja sudim sebi.

Pet godina kasnije, rođeno je moje drugo dete — još jedan sin. Dok sam zurila u njegovo savršeno lice, pitala sam se da li izgleda kao blizanac A. Da li je imao obraze svog nepostojećeg brata? Njegove oči? Njegov nos? Isti čuperak tamno smeđe kose? Da li je on dečak za kojim sam oplakivala, jednostavno reinkarniran, nekako dovoljno pametan da zna da kao nova majka mogu da se nosim sa samo jednom bebom? Da li je unapred uočio moje mane i poštedeo me tog osećaja nesposobnosti tako što sam se jednostavno spustio u etar, da bi se ponovo vratio, sada zdrav i izuzetan?

Nikada neću saznati, naravno, i žaljenje je što ću nositi sa sobom do kraja života. Kad god vidim blizance, ili čujem za blizance, ili prijatelj ili kolega ili poznanik rađaju blizance, pomislim na kukavičluk koji me je sprečio da pogledam ostatke svog sina – na strah zbog kojeg sam odbila da mu odam počast.

Sada, kao novinar i slobodni pisac, izveštavala sam o ratovima u Ukrajini i Izraelu; pucnjave u školama u Uvaldeu, Hajlend parku, Kovenantu i još mnogo toga; katastrofe u Portoriku, Ohaju i Siriji. Gledala sam smrti u lice, svedočeći o neopozivom gubitku koji se ne može adekvatno opisati.

Sedela sam sa majkama dok su delile fotografije svoje preminule dece; gledali video-snimke učenika koji su upucani bezosjećajno i majki koje miluju, grle i ljube tela svojih beživotnih beba; slušala priče o smrti i razaranju i nasilju u razmerama koje su me držale budnim po noćima.

I svaki put nemo odajem počast sinu kome nisam mogla da podnesem da ga ukažem čast na isti način. On je sa mnom u tami — podsetnik da se ne možemo zaštititi od užasa života, jer sa njima dolaze stvari koje oduzimaju dah lepe kao što je plač novorođenčeta sa besprekornim, bucmastim butinama.

Bonus video:

(Espreso/Ona./Prenela:M.S.)