OVO SU NAJVEĆI SMRTNI GREHOVI KOJE RADITE ZA SLAVU, A DA NE ZNATE: Strogo su KAŽNJIVI

Tokom vremena su se običaji menjali, pa dosta porodica danas ne slavi u skladu sa starim, crkvenim običajima. Zato, evo nekih podataka o tome čega se treba pridržavati, a šta od običaja treba zaobilaziti u širokom luku.

Sve je počelo nakon primanja hrišćanstva, jer su Srbi, koji su pre toga bili mnogobožački narod, imali su potrebu da zadrže neke elemente svoje prvobitne religije i da je inkorporiraju u hrišćanstvo. Njihov vrhovni bog zvao se Perun, a svaka kuća imala je svog zaštitnika, tzv. “domaće “ božanstvo. Sveti Sava je uspeo da ta božanstva zameni velikim svetiteljima Hristove Crkve, odnosno svecima koje danas slavimo u svojim domovima.

Krsna slava se od davnina prenosi se sa kolena na koleno, sa oca na sina, dok žene udajom uzimaju muževljevu slavu. Nekada se znalo da ljudi sa istom slavom potiču od istog pretka, ali je vremenom i raseljavanjem ovo pravilo prestalo da važi.

Ako sinovi žive sa ocem, slave svi zajedno. Međutim, nakon što se sin osamostali, osnuje svoju porodicu i odseli iz roditeljske kuće, on počinje da slavi slavu u svom novom domu. Pogrešno je mišljenje: „Otac mi je živ, on slavi“. Čim neko živi zasebno, treba da proslavlja slavu u svom domu, jer je krsna slava zaštitnik domaćeg ognjišta i Božji blagoslov za ukućane, a naročito za decu.

Ako se sin odseli, on te iste godine mora da dođe kod oca na slavu. Kad se slavski kolač iseče, otac iz desne ruke daje sinu četvrtinu kolača, poljube se, čestitaju jedan drugom, a sin taj kolač nosi u svoj dom, deli ga sa porodicom i naredne godine slavi u svom domu.

Pripreme za slavu počinju nekoliko dana ranije, kako bi se svetac proslavio na što bolji način. Sledi raspremanje kuće, kupovanje odeće, naročito deci, da se baš tog dana “ponove”. Ono što je najvažnije je da u kući vlada svečana atmosfera i dobro raspoloženje.

Važan segment na koji treba obratiti pažnju je svećenje vodice. Domaćica pripremi jednu posudu sa vodom, buket bosiljka, malu sveću, kadionicu sa briketom i tamjanom, i spisak ukućana. Sve ovo se postavlja na sto u sobi u kojoj se nalazi ikona. Onda dolazi parohijski sveštenik koji obavlja svećenje vodice.Dobro bi bilo da svi ukućani budu prisutni kad se sveti vodica, i to je razlog zbog kojeg se sveštenik ranije najavljuje. Kad se vodica osveti, svi ukućani treba da popiju po malo, a ostatak se koristi za pravljenje slavskog kolača.

Dan uoči slave, domaćica kuće mesi kolač od čistog pšeničnog brašna, u koji se dodaje malo bogojavljenske i osvećene vodice pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od prostog testa (brašno i voda). Na centralnom delu treba da se nađe ukras sa simbolom ISHS (Isus Hristos pobeđuje).

Slavski kolač zapravo simboliše Hrista, koji je hleb života, a vino kojim se kolač preliva prilikom osveštavanja označava Hristovu krv, koja je tekla iz njegovih rana. Odmah nakon osveštavanja, ukućani uzimaju po komadić kolača, a zatim ga seku i služe drugim gostima uz ručak.

Najbitniji elementi na slavskom stolu su: slavski kolač, žito, sveća i crno vino. Zabluda je da se za slavu podrazumeva veliki ručak. Pripremaju se ove obavezne 4 stvari, a sve ostalo je stvar izbora, mogućnosti i želje.

Za slavu treba kupiti veću voštanu sveću, koja se postavlja u svećnjak i posebno ukrašava. Pali se na dan slave, pre sečenja kolača (ukoliko se obavlja u kući). Domaćin treba da se prekrsti, izgovori molitvu i upali sveću šibicom. Sveća i njen plamen simbolizuju svetlost nauke Hristove.

Sveća treba da gori celog dana, a gasi se na sledeći način: Domaćin se prekrsti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kašičicu i izlije vino na fitilj. Sveća će se polako ugasiti, a zatim je treba odneti pred ikonu ili na neko drugo svečano mesto u kući, gde treba da stoji do slave naredne godine. Može se paliti prilikom zajedničkih molitvi u kući.

Uoči slave, domaćica priprema koljivo ili panaiju, odnosno slavsko žito. Žito se sprema od čistog i otrebljenog zrna pšenice u čistoj vodi. Zatim se cedi i melje, a radi lepšeg ukusa, dodaju se mleveni orasi i mleveni šećer.

Slavsko žito se zatim prebacuje u lepu, nisku činijicu, lepo se oblikuje i ukrašava takođe orasima i šećerom. Prilikom osveštavanja kolača, nosi se i žito – u sredinu se stavlja i pali svećica, žito se takođe preliva vinom u obliku krsta, a zatim se svećica vadi. Na njeno mesto možete da stavite neki cvet.

Isto kao i slavskim kolačem, slavskim žitom se takođe prvo služe ukućani, a zatim i gosti. Prema tradiciji, žito služi domaćica ili ćerka, a nosi ga na poslužavniku zajedno sa čašom vina i čistim kašičicama.

Ipak, vino nije neophodno, jer je žito njime već preliveno, pa se može nositi voda.

Slavsko žito se kuva i prinosi u slavu Božiju i čast svetitelja koji se proslavlja, za zdravlje i napredak ukućana, kao i za pokoj duša preminulih u tom domu. Pšenica je u hrišćanstvu simbol večnog života – smrti ili vaskrsenja, jer kada se seje, zrno pšenice umire i klija, ali se iz njega rađa novi život koji donosi stostruki rod.

Dvorenje slave je jedan od lepših običaja našeg naroda. Naime, domaćin, na dan slave, obučen u svečano odelo, gologlav, vedar i raspoložen, dočekuje goste i ceo dan ne seda dok sveća gori. Ne seda iz poštovanja prema svetitelju koga toga dana slavi i koji je glavni gost u njegovoj kući, i on stoji pred njim kao u crkvi na molitvi.

Ukoliko je domaćin u starijim godinama i fizički nije u stanju da prestoji ceo dan, po njegovom dopuštenju slavu dvori neko od mlađih muškaraca, sin ili unuk. On ujedno brine o posluženju i rasporedu gostiju i o svemu što doprinosi da se gosti osećaju prijatno i raspoloženo. Domaćin na isti način ispraća goste, sa željom da se dogodine opet sastanu u još boljem zdravlju i raspoloženju.

Pored nabrojanoga što čini slavu: slavski kolač, slavsko žito, sveća i vino, po našem narodnom običaju domaćin priprema slavski ručak koji se obavlja na dan slave. U nekim krajevima se priprema i večera uoči slave, na koju dolaze gosti, i to se zove navečerje praznika.

Negde se slavi i drugi, pa čak, i treći dan slave. Odsustvo veronauke uslovilo je da se slava pretvorila skoro isključivo u slavsku gozbu, na kojoj, niti domaćin, niti gosti znaju o pravom smislu i suštini slave, pa čak ništa ni o svetitelju koji se slavi.

Pošto se to pretvorilo, dakle, u obilnu gozbu, siromašnije porodice danas nisu u stanju da finansijski izdrže toliki trošak. Podvlačimo ponovo ovde da je slava pre svega duhovni događaj i doživljaj uz ono što je neophodno za sam obred rezanja kolača, a sve ostalo je stvar volje i mogućnosti svake porodice.

Ovde valja upozoriti na još jedan poguban i štetan običaj, koji se polako iz neupućenosti u nekim našim krajevima, uvlači u naš narod. Naime, kada neka slava padne uz post, ili u sredu ili petak, na primer Nikoljdan, koji je uvek u Božićnom postu, taj dan se obavezno posti, bez obzira da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post. Spremati mrsnu hranu za slavu je veliki i pogubni greh ako je post. Bolje je ne slaviti, nego praviti javnu sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada crkva naređuje post.

Kad slava padne u sredu ili petak, a nije post, gozba i mrsni slavski ručak može se odložiti za naredni dan. Pogrešno je, kako to neki čine, na dan slave kada je post, „prikazati“ na trpezi malo ribe i posne hrane, a posle postavljati i služiti mrsnu hranu. To je svojevrsno licemerje i nije dostojno hrišćanina, Srbina i pravoslavca, pogovo kada se zna da se može čak lepše i jeftinije pripremiti ručak od ribe i posne hrane. Postoji, čak i kuvar sa receptima za pripremanje posnih jela, koga bi trebalo da koriste domaćice koje pripremaju posnu slavu.

(Espreso/ Telegraf/Prenela P.V.)