VLADETA JEROTIĆ TVRDI DA ZBOG OVOGA TESLA NIKADA NIJE SPAVAO SA ŽENAMA: Zadovoljavao STRAST i bio OPSEDNUT SAMO...

Čovek poput Nikole Tesle, našeg naučnika koji je svojim izumima promenio izgled čitavog sveta, više se ne rađa - mišeljenje je brojnijh stručnjaka, fizičara, doktora nauka, ali i običnog sveta. Ideje je razrađivao u glavi, papir mu nije bio potreban, tek kada bi imao kompletnu zamisao, zabeležio bi je. Ni danas neke njegove patente najobrazovaniji pojedinci ne mogu da shvate, te čekaju na nekog novog, bar približno genijalog čoveka, da ih rastumači.

NJegovu ličnost podrobno je proučavao neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik Vladeta Jerotić.

Upravo je Jerotić tražio u Nikolinoj ličnosti i njegovim postupcima moguće tragove nekih psiholoških i psihopatoloških oznaka, kao posledice traumatskih duševnih zbivanja u detinjstvu, a posebno se osvrnuo na njegovu seksualnost.

- Oko Nikole Tesle nema žena, nije dokazano da je imao vezi, iako se pominje neka simpatija. Ali, sa ženama je uvek bio korektan, ali ne preterano ljubazan, što bi bilo sumnjivo. Niti ih je potcenjivao, što bi isto bilo sumnjivo. Čak je sa simpatijama sa njima razgovarao. Kod Tesle nije mogla ni da se nasluti konverzija seksualnog nagona. Sve to je pretočio u stvaralaštvo - tumačio je akademik Jerotić.

Velika stvaralačka snaga duha, očigledno urođena, izvanredna darovitost koja je išla ruku pod ruku sa čudesnim pamćenjem, kao i brzom sposobnošću učenja i poimanja novog i bitnog u idejama i pojavama, nije bila rano otkrivena kod Nikole Tesle, između ostalog i zato što je u njegovoj porodici obdarenost bila obična pojava.

- Do osme godine moj je karakter bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni hrabrosti da nešto čvrsto odlučim. Moji su me osećaji zapljuskivali u valovima i neprestano titrali između oseke i plime… Najviše sam voleo knjige. Moj otac je imao veliku biblioteku i, kad god sam mogao, pokušavao sam zadovoljiti svoju strast za čitanjem - govorio je Tesla.

Osim pojačane introspekcije, koja je obično znak neke nesigurnosti deteta ali i redovan pratilac introvertovane individue, mi još uvek u Tesli, do početka njegovog adolescentnog doba, ne možemo da primetimo ništa upadljivo što bi nagoveštavalo kasniju obdarenost ili neurozu, odnosno i jedno i drugo.

Već u ranom mladalačkom dobu Nikola Tesla je, uz pomoć oca, postavio sebi kao zadatak – samosavlađivanje, predstavljen gotovo kao životni cilj. Šta je to trebalo tako rano savlađivati, od čega se Tesla osećao ugrožen, pa je preduzeo da sebe savlađuje strogim telesnim i psihičkim vežbama, relativno retkim, i onda i danas, među mladim ljudima u adolescenciji?

Psihoanalitički orijentisana psihologija ima samo jedan, odlučan odgovor, proizašao iz njene teorije i prakse: to su nagoni u mladog čoveka, seksualni i agresivni nagon; nagoni su ti koji zbunjuju, plaše i gone adolescenta da ih živi, ali i savlađuje, pokorava, potiskuje, da ne bi ovladali životom mladog čoveka. Bez obzira kojom odbrambenom snagom raspolaže mlad čovek u oorbi protiv nagona, svako preterano potiskivanje urodiće nekim simptomima kao nagoveštajima mogućeg razvoja neke psihičke bolesti.

- Kad bih video biser, zamalo bih dobio napad, ali bi me zato opčinio sjaj kristala… Ne bih dotaknuo kosu drugih ljudi ni za što na svetu, osim možda pod pretnjom revolvera. Spopala bi me groznica samo kad bih pogledao breskvu, a ako bi se u kući našao ijedan komadić kamfora, osećao sam se neopisivo nelagodno - priznao je Tesla u autobiografiji i dodao:

- Brojao sam korake na svojim šetnjama, izračunavao volumni sadržaj tanjira supe, šoljice kafe i komada hrane – inače ne bih uživao u jelu. Sve moje ponavljane radnje ili operacije morale su biti deljive s tri, a ako bih pogrešio, počeo bih od početka, čak i ako bi mi za to trebalo nekoliko sati.

Mogao bi neko da pomisli da maločas pomenuti i još brojni, ovde nespomenuti, simptomi opsesivne (ili prinudne) neuroze – dijagnoza koja ne bi bila teška da se postavi ni od strane nekog inteligentnog studenta medicine koji je položio ispit iz psihijatrije – nisu mučili Nikolu Teslu pole njegovog izlaska iz adolescentnog doba, inače bogatog kod većine, naročito inteligentnih mladih ljudi u gradovima, raznovrsnim bizarnim znacima u ponašanju. Prevario bi se! Nikola Tesla je celog života nastavio da se u svakodnevnom životu ponaša kao prinudni neurotičar.

Evo primera!

Već zašao duboko u godine, živeći sam, kao okoreli neženja, u hotelu, izabrao je sobu 207 (broj je deljiv sa 3), a sobarici poručio da mu svakog dana ostavlja po 18 peškira. Večeravao je tačno u osam časova, a na stolu se nalazilo, kao i obično, 18 platnenih salveta. Za stolom je pomno brisao već blistavo srebrno i kristalno posuđe, koristeći uvek drugu salvetu.

U starijim godinama Tesla je razvio nastrano snažnu ljubav prema golubovima. Nikad naročito druželjubiv, bez intimnijih prijatelja u toku života, Tesla je hranio veliki broj golubova, da bi među njima naročito zavoleo jednu golubicu o kojoj je pisao:

- Voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu. I ona je volela mene. Kada je bila bolesna osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi… Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći, dok sam u mraku ležao na krevetu, i, kao i obično, rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i stala na moj sto. Znao sam da sam joj potreban: htela je da mi saopšti nešto važno, pa sam ustao i otišao do nje. Gledao sam je i znao sam da želi da mi kaže – da će umreti - piše čuveni naučnik i nastavlja:

- I onda, kada sam to shvatio, video sam svetlo iz njenih očiju – snažan snop svetlosti. Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, bleštava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratorij. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, iako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano.

Kada ne bismo znali da je ovakva divna i potresna priča došla od naučnika svetskog glasa, bili bismo uvereni da ona potiče od nekog umetnika, pesnika ili nesrećnog usamljenika koga su ljudi odbacili, a on je onda svoju ljubav prema njima, u potpunosti, preneo na golubove.

Da bismo se još jednom uverili sa kolikom je snagom nagonske strasti Tesla raspolagao od rane mladosti do duboke starosti, treba podsetiti da je jedno vreme bio strastan kockar, da je pohotno pušio i narkomanski uživao kafu, da je sve ove strasti do kraja savladao, a onda se obraćao drugim ljudima odvraćajući ih od ovih poroka.

Čovek bi skoro poželeo da se zaustavi na deskriptivnoj i fenomenološkoj strani Teslinih ispovedanja, kada ga ne bi podbadala prirodna radoznalost, ne samo psihologa ili psihijatra, već i svakog drugog dublje zainteresovanog istraživača Teslinog života, da u njegovoj ispovesti ne potraži neko moguće objašnjenje, ali i razumevanje Teslinog ponašanja. Ubrzo ćemo se uveriti da moguća objašnjenja mogu stići gotovo isključivo od psihoanalize i da nas ona neće u potpunosti zadovoljiti.

Kao što je poznato, Tesla nije bio ni u kakvoj psihoterapiji, niti mu je ideja da ode nekom psihoterapeutu uopšte padala na pamet, iako se ne može reći da nije bio svestan svojih opsesija i da ga one nisu povremeno žestoko mučile. Psihoterapeutskim stručnjacima je dobro znano da sva psihoanalitička razjašnjenja jakih, višegodišnjih ili i doživotnih simptoma, kao što su strah, prinude, žalost, gnevljivost, počivaju na nekoj poznatoj ili samo pretpostavljenoj traumi, ili na više takvih trauma, iz ranog detinjstva neurotičnog ili psihotičnog čoveka. Ovakvih bližih i sigurnijih podataka iz Teslinog ranog detinjstva mi nemamo. Da pogledamo, ipak, bar neke moguće nagoveštaje buduće Tesline neuroze, na osnovu njegovih iskaza iz detinjstva.

Istraživačima Tesline autobiografije palo je u oči da on više puta podvlači da je imao izvanredno nadarenog brata „jednim od retkih fenomena duševne sposobnosti koji ni biološka istraživanja nisu uspela objasniti“, kao i Teslin komentar: „Sećanje na sposobnost mog brata učinilo je svaki moj napor beznačajnim“. Izgleda da je činjenica, koju sam Tesla podvlači, da je do smrti brata „rastao sam sa malo poverenja u sebe“.

Kao što sam ranije rekao, postoje dve verzije uzroka tragične pogibije Teslinog brata. Jedna, čini se verovatnija, govori o prekrasnom arapskom konju koji je jednom spasao život Teslinom ocu Milutinu, a onda – kakva kob! – usmrtio njegovog sina Daneta. Po drugoj priči, Dane je pao sa tavanskih stepenica sa kojih ga je gurnuo Nikola, koji je zbog toga, naravno, dugo godina nosio osećanje krivice, ružno sanjao i imao halucinacije, sećajući se bratovljeve smrti. Osećanje krivice, ako je nje uopšte bilo u Tesle – jer se Nikola mogao samo nalaziti pored brata Daneta na stepenicama – mogla je prouzrokovati, s jedne strane, snažnu nesvesnu pobudu da upravo on, Nikola, treba da ostvari Danetovu „izvanrednu nadarenost“ i tako ublaži težak bol koji se urezao u srce Teslinih roditelja; s druge strane, ovo osećanje krivice moglo je ostaviti Tesli, opet nesvesno, asketski ideal življenja kao prećutnu kaznu zbog svoje nesmotrenosti u vezi sa bratovljevom smrću.

Kao da se obe moje pretpostavke sjedinjuju u jednu, izraženu najbolje od Tesle koji je, navodno, pričao da je u želji da svojim roditeljima nadoknadi gubitak drugog sina, podvrgao sebe gvozdenoj disciplini. Smatrao je da mora živeti spartanski, da treba da uči više od drugih i da u svakom pogledu bude bolji (ne kaže se u ovoj Teslinoj priči od koga bolji).

Bez obzira na hipotetičnost ove teze, treba podsetiti da je zavist i ljubomora između dva brata ili dve sestre, naročito kada su približno jednako inteligentni, ili još i obdareni, gotovo redovna pojava u porodicama u kojima se deca bore za veću ljubav roditelja, i da tek uklanjanje jednog rivala (njegovom prirodnom ili nasilnom smrću, odlaskom u inostranstvo, ranom ženidbom ili udajom), podstiče ambicije onog drugog da se počne ostvarivati, pri tome retko ili nikad bez jačeg ili slabijeg, obično nesvesnog osećanja krivice.

Šta bi još trebalo reći o grotesknim simptomima prinude koji su pratili Teslu čitav njegov dugi život? Nema prinudne neuroze bez snažnog potiskivanja nagona, seksualnog i agresivnog, nekad jače jednog, nekad drugog nagona. Kod Nikole Tesle nužno je pretpostaviti, na osnovu brojnih autobiografskih podataka, prisustvo izuzetno snažnih nagona, ili, možda je bolje da se izrazimo Jungovim jezikom, snažnog libida, dakle, ukupne energetske vitalnosti, obično urođene prirode, kojom raspolaže neki čovek. Značajan pojam sublimacije u psihoanalizi, ali i u drugim oblastima kulturnog života, iako, prema Ani Frojd, mehanizam odbrane, ne spada u patologiju, a znači premeštanje energije sa objekata primarnog seksualnog i agresivnog izbora, na objekte koji imaju samo izvedenu vezu sa nagonima. Sublimisana delatnost, pre svega zahvaljujući deseksualizovanim emocijama, prema psihologu Draganu Krstiću postaje slobodna od diktata nagonskih težnji.

Za mene nema nikakve sumnje da je Nikola Tesla, sličan u ovome i nekim drugim genijalnim ljudima koji su vodili asketski život, najveći deo svoje silne urođene energije, koja se napaja iz izvora vitalnih nagona (seksualnog i agresivnog), uspešno sublimisao i preveo u oblast svojih pronalazaka i gotovo neprekidnog bavljenja idejama. Da li treba podsećati na činjenicu da nije poznata nikakva žena koja se na bilo koji način umešala u Teslin lični život, kao i na činjenicu da Tesla u svojoj autobiografiji, osim svoje majke, a onda na najpohvalniji mogući način, nikad nije spomenuo niti jednu ženu!

Ako je Tesla i uspeo da najveći deo svoje nagonske energije sublimiše, drugi, manji deo ove energije nije mogao biti sublimisan, već je zbog odbrambenog mehanizma potiskivanja deformisan i pretvoren u simptome prinudne neuroze. „Slom živaca“ u četrdesetim godinama života, o kome piše Tesla u autobiografiji, slom koji bi dovodio do takve preosetljivosti nervnog i čulnog sistema da bi mu svaka, i najmanja buka nanosila strahovit bol, nastupao bi ne samo zbog preteranog danonoćnog rada na pronalascima, ili samo zbog zloupotrebe duvana i kafe, već i zbog, delimično neuspele, sublimacije nagona. Ne izgleda, ipak, verovatno da su ovi simptomi „sloma živaca“, ma koliko povremeno bili jaki, bitno ometali stvaralački rad Teslin; naprotiv, kao da su ga podsticali, ili su se bili tako zgodno ugnezdili u sporedan kolosek Teslinog života, da su pre delovali groteskno nego dramatično.

Nema nagoveštaja da se Tesla u toku svoga života odavao bilo kojoj perverznoj ili inverznoj seksualnoj delatnosti. Spomenimo još jednom strasno kockanje u jednom periodu Teslinog života – Tesla piše da bi zbog kockanja odustao od svake „rajske radosti“ – sve dok nije ovu strast „iščupao iz srca, tako da nije ostalo ni tračka želje“. Psihoanalitičari pretpostavljaju da je kocka česta zamena za onaniju ili i normalnu seksualnu aktivnost i navode primere iz psihoterapeutske prakse čudne ravnodušnosti nekih mlađih ili sredovečnih kockara prema seksualnom životu. Kada je savladao kockarsku strast, Tesla je počeo strasno da puši.

I kako, na kraju, objasniti neuobičajeno jaku Teslinu naklonost prema golubovima i čudnovatu ljubav prema jednoj golubici, praćenu neobičnim svetlosnim doživljajem njenog umiranja, doživljajem koji ne znamo gde da svrstamo: u čistu fantaziju ili halucinaciju, u parapsihološki doživljaj, ili da ga primimo kao stvarnost. Umesto sopstvenih pretpostavki, radije bih ovoga puta prepustio reč poznatom američkom psihoanalitičaru DŽulu Ajzenbadu.

Ovaj psihoanalitičar, koji je sarađivao i u časopisu Američkog društva za psihička istraživanja, u Teslinim sećanjima otkriva, najpre, karakteristike čoveka koji u najranijem detinjstvu, emotivno i fizički, nije imao potrebnu pažnju majke u periodu dojenja (ova pretpostavka nije isključena kada znamo da je u Teslinoj porodici bilo mnogo dece). Tesla je zbog toga, s jedne strane, idealizovao majku, s druge strane, celog života je „bežao“ od nje (kao i od žena uopšte), ispunjen tugom zbog neostvarenog očekivanja. Ova vrsta ambivalencije, česta kod ličnosti koje se klinički opisuju kao opsesivno neurotične, obeležava sve Tesline odnose, kao i čežnju prema svemu što može biti simbol majke ili zamena za nju.

Poznato je da je ptica stari univerzalni simbol majke i dojenja, kaže Ajzenbad. LJubav prema golubovima, posebno prema jednoj golubici koju je Tesla negovao do njene smrti, mora da stoji u nekoj vezi sa ljubavlju prema majci, čiju je smrt Tesla na telepatski način osetio.

Pošto je točak njegovog života napravio pun krug, Tesla je u starosti počeo da se hrani samo toplim mlekom. Događaj sa belim golubom i zaslepljujuće belim snopom svetlosti, kao da je simbol mlaza mleka iz majčinih grudi, zaključuje Ajzenbad. Ovaj oštroumni psihoanalitičar navodi primer jednog svog pacijenta, koji je u drugoj nedelji života morao da bude odvojen od dojke, i kasnije kao odrastao čovek, nije mogao da podnese ni reč „okruglo“ i podseća i na Teslin izbor jela. Kažnjavajući dojke koje ga nisu hranile, Tesla jede samo meso sa obe strane grudi; na drugoj strani je njegova snažna potreba da hrani golubove (koji oblikom podsećaju na dojke).

Izneli smo jedno moguće psihoanalitičko gledanje na neke neobičnosti u životu Nikole Tesle, bez intimne potrebe da se sa ovom analizom složimo ili je odbacimo. Oglašavanjem Tesle za prinudnog neurotičara, kao i pokušajem objašnjenja porekla ove neuroze, ne izriče se apsolutno nikakav vrednosni sud nad Teslinom ličnošću. Moje je mišljenje da Teslina neuroza nije imala nikakav, ili bar ne bitan uticaj, pozitivan ili negativan, na njegovo genijalno stvaranje. Lični život Teslin, međutim, sa svim poznatim neobičnostima, pa i bizarnostima u njegovom ponašanju, a naročito njegov asketski način života u koji žena nikad nije ni privirila, može da bude u vezi sa njegovom neurozom.

BONUS VIDEO

(Espreso/nportal/prenela T.M.)