VIDEO JE ŠEST GOLIH DEČAKA KAKO SKAČU U MORE VRIŠTEĆI IZ SVEG GLASA: Kad su izgovorili OVU REČENICU, SLEDIO SE

Australijski kapetan i ribar Piter Vorner se u zimu 1966. godine vraćao na Tasmaniju iz Tonge, krenuvši zaobilaznom putanjom pored malog ostrva Ata, zaboravljenog južnog izdanka arhipelaga. Kroz dvogled je posmatrao ostrvce, ali nešto se čudno dešavalo na njemu. Učinilo mu se da ima delove spaljene zemlje, što nije nešto što se prirodno dešava u tropima.

Onda ga je ugledao! Tinejdžera! Golog, duge kose, kako skače sa kamenite obale u vodu. Ubrzo se iza njega pojavilo još dečaka i svi su vrištali iz sveg glasa. Ubrzo je prvi dečak doplivao do Vornerovog brodića. "Zovem se Stiven. Ima naš šestoro i mislimo da smo ovde 15 meseci", rekao mu je dečak kroz suze.

Ako ste pomislili da je ovo početak scenarija za neki avanturistički film, grešite! Reč je o istinitoj priči koju je javnosti predočio holandski istoričar Rutger Brehman u svojoj knjizi: "Humankind: A Hopeful History". On je slučajno naišao na ovu temu na jednom nepoznatom blogu dok je čitao o klasiku književnosti - knjizi "Gospodar muva" britanskog nobelovca Vilijama Goldinga, prenosi "Mamamia.com.au".

Ovaj roman iz 1954. govori o grupi školaraca koji su se obreli na pustom ostrvu posle avionske nesreće i njihovim nastojanjima da pokušaju da uspostave neki sistem upravljanja. Međutim, njihovi pokušaji dovode do anarhije, dele se u zaraćene grupe i pretvaraju rajsko ostrvo u noćnu moru panike i smrti; a na kraju trojica bivaju ubijeni. Poslednji red knjige govori o jednom od preživelih dečaka koji plače za "krajem nevinosti, zbog tame ljudskog srca". Međutim, da li je Golding bio u pravu - da li je ljudska priroda svodi na sebičnost i beskrupuloznost zarad ličnih interesa?

Brehman je verovao u drugačiju teoriju - da su u svojoj srži ljudi suštinski dobra bića. A priča sa ostrva Ata na koju je naleteo pukim slučajem pokazuje da je možda u pravu.

Priča o neobičnoj slozi u još neobičnijim uslovima

U junu 1965. godine šestoro učenika pobeglo je sa koledža Sent Andruz, katoličkog internata koji su pohađali u Nukualofi, prestonice Tonge, ostrvske države u Okeaniji. Svi ovi tinejdžeri imali su 16 i 17 godina, a njihova imena su - Sione Fataua, Tevita "Stiven" Fatai, Kolo Fekitoa, Tevita "Dejvid" Fifita, Siola, Mano Totau i Luk Veikoso.

Dečaci su ukrali ribarski čamac i otisnuli su se na more. Krenuli su na put sa malo zaliha - nekoliko banana i kokosa, te sa jednim malim plinskim gorionikom. Nisu imali ni kartu ni kompas, a samo je jedan od njih znao kako se plovi. Nakon što su ceo dan pecali, zaspali su na brodiću. U međuvremenu se priroda okrenula protiv njih - počela je oluja, a jak vetar im je pocepao jedra, polomio sidro i kormilo, ostavivši ih na milost i nemilost sudbini. Osam dana bili su bez hrane i slatke vode, a kada su ugledali ostrvce Ata to im je dalo malo nade.

Visoko, stenovito ostrvo bilo je naseljeno u toku 19. veka, sve dok 1863. godine jedan peruanski brod sa robovima nije pristao kako bi porobio lokalno stanovništvo. No, dečaci su pronašli znake da je nekada davno tu bilo života - drveće banana, posađeno tropsko, korenasto povrće taro, čak i kokoške koje su nastavile da se razmnožavaju čitav jedan vek otkako je ostrvo bilo napušteno, napisao je Berhman za britanski "Guardian".

Dečaci su živeli od ribe, kokosa i jaja morskih ptica. Bio je to neumoljiv predeo, ali su uspeli da ga iskoriste najbolje što mogu.

U memoarima kapetana Vornera, koje je on sam dao Rutgeru, piše: "Kada smo stigli, dečaci su već imali mali deo sa baštom za hranu, izdubljenim stablima drveća gde su skladištili kišnicu, improvizovanu fiskulturnu salu sa čudnim tegovima, kokošinjac, stalnu vatru, teren za badminton, sve napravljeno svojeručno sa starim nožem čije je sečivo već zarđalo i mnogo odlučnosti".

Članak iz 1966. u magazinu "Pacific Islands Monthy" u kom je opisan čitav događaj izvestio je da su tinejdžeri radili prema pažljivo isplaniranoj rutini, sa jednim ciljem na umu - da poboljšaju svoje uslove. Čak su našli i način da se zabavljaju: "Napravili su gitaru, koristeći dve polovine kokosa kao zvučne kutije, a kanap sa ostataka čamca koje su doneli na obalu kao žice. To im je dalo podsticaj da iskomponuju pet pesama, a večeri su provodili u tradicionalnom tonganskom stilu".

Nije bilo haosa ni anarhije. Tinejdžeri su radili zajedno u timovima. Sve vreme su održavali vatru, ali i međusobno prijateljstvo.

"Naravno, ponekad je bilo tuča i svađa, ali onda bi jedan od njih otišao na jednu stranu ostvra, drugi na drugu, ohladili bi se i na kraju rekli "izvini". 'Tako smo ostali prijatelji', rekao mi je Mano, jedan od njih", piše na Tviteru.

Da bi potvrdio priču dečaka, Vorner je radio-vezom poslao njihova imena u prestonicu Tonge i nakon 20 minuta čekanja dobio je odgovor: "Pronašli ste ih! Ovi dečaci su proglašeni mrtvima. Sahrane su održane. Ako su to oni, ovo je čudo!"

Po povratku tinejdžera u Tongu 13. septembra 1966. godine celokupno stanovništvo ostrvceta Ha'afeva, oko 900 ljudi, izašlo je na ulice da proslavi ovo čudo. "Ponovni susret na pristaništu sa njihovim porodicama, koje su mislile da su ih zauvek izgubile, bio je dirljivo iskustvo za sve", pisalo je u časopisu "Pacific Islands Monthly".

Kapetan Vorner je proglašen nacionalnim herojem, a kralj Tonge dodelio mu je pravo da hvata jastoge u njihovim vodama. Kada se momci nisu pojavili na zabavi održanoj u njihovu čast, Vorner je saznao da su zatvoreni zbog krađe čamca kojim su se i otisnuli u nepoznato. Tada se dogovorio sa televizijskim Kanalom 7 iz Sidneja da snimi dokumentarac o njihovoj priči, a 200 dolara koje je dobio od prodaje prava za priču iskoristio je kako bi vlasniku čamca nadomestio gubitak, a ovaj je zauzvrat odustao od tužbe.

Ekipa Kanala 7 otplovila je sa Vornerom i momcima na Atu kako bi snimili rekonstrukciju njihove priče, a dokumentarac je emitovan u oktobru 1966. godine. Danas je sačuvana samo jedna kopija dokumentarca i dostupna je na Jutjubu.

Inače, Piter je naknadno naručio novi, veći brod za sebe i unajmio upravo ovih šest tinejdžera da rade kao njegova posada. Plovili su zajedno decenijama, a Piter, koji je preminuo u aprilu 2021, do kraja života, tačno 50 godina, bio je najbolji prijatelj sa jednim od dečaka - Manom Totauom.

(Espreso/Blic žena/Stefana Pavlović/Prenela P.V.)