NAŠI NA KOSOVU NA BOŽIĆNO JUTRO JEDU KOLAČ SA VRAPČETOM: To za njih ima JAKU SIMBOLIKU, sve domaćice ga spremaju

Sofra za Badnji dan i veče na Kosovu je jedan od lepših razloga za okupljanje čitavih porodica koje proslavljaju jedan od najradosnijih hrišćanskih praznika. Kako na severu, tako i na centralnom Kosovu, trpeza je nezamisliva bez strugane pogače i česnice, dok se ostala jela pripremaju različito u zavisnosti koji je kraj u pitanju.

Pored bogate trpeze, u domovima se tradicionalno lome česnice u potrazi za paricom, a kod porodice Jargić u Severnoj Mitrovici za Badnji dan, kosovska strugana pogača je neizostavni deo tradicije koja se neguje i prenosi dalje.

Kosovska strugana pogača, jedinstvena na podneblju Balkana, sprema se u domovima širom Kosova u različitim prilikama. Za pripremu, kaže domaćica Slavica Jargić, ne treba mnogo, brašno, soda bikarbona, prašak za pecivo i voda. Ono što odvaja ovu pogaču od ostalih, jeste njen način pečenja. Testo se prvo peče na ringli od šporeta na drva, kako bi dobila prepoznatljivu crnu koricu, potom se stavlja u šporet kako bi se završio proces pečenja, a na posletku, pogača se struže rendama. S obzirom da je kosovska pogača u ovom domu i česnica, u nju je Jargić dodala i kovanicu.

„Uveče se ova pogača kod nas iznosi i lomi. U toj pogači obavezno bude metalna para. Ja stavljam naše pare, srpske, jer ove strane ne odgovaraju našem prazniku. Pogaču spremam na način koji sam nasledila od moje majke, a tako je isto radila i moja svekrva, i tako ja nastavljam da radim“, kazala je ona.

Govoreći o praznovanju samog Badnjeg dana, ističe da još uvek njen sin ide rano ujutru sa prijateljima u šumu kako bi isekao badnjak. Oni se potrude da donesu veći badnjak, ali pošto žive u stanbenoj zgradi, ističe da nije kao nekada, kada je život u kući omogućavao da se donese i celo drvo.

„Sve jedno, neka je i list, badnjak je badnjak. Obično neka od majki spremi pogaču, ponesu vino, kuvanu ili hladnu rakiju, ja spremim i žito. Prvo bace žito na badnjak koji će da seku. Tri puta zaseku badnjak, i one tri ljuspice koje otpadnu-iverak, to se uzme i badnjak se do kraja iseče i donese se ispred kuće, gde ostaje do kraja većeri. Ja kao domaćica postavim sve, još uvek na patosu, s obzirom da nemamo slamu, stavimo ćebe i preko njega stolnjak, i ono što sam spremila iznesem“, ističe Jargić.

Ako padnu subota i nedelja, može da se sprema na ulju, a ostalim danima na vodi, dodaje ona.

„I ja tako spremam dok mogu. Domaćin ove kuće izađe napolje, a mi smo svi okupljeni za trpezom i čekamo. On uđe i samo kaže ‘Dobro veče i sretno badnje veče’ i u šporet baci ona tri iverka, kadionicom okadi prvo ikone, sveću, sve nas i kuću. Tada svi jedni drugima čestitamo i sednemo. Domaćin uzima pogaču koju ću da napravim, okrećemo je i gospodamo – jedan od srpskih običaja koji se još uvek pamti i poštuje, lomimo i kod koga padne taj metalni novac, smatra se da će imati cele godine para. To je samo jedan običaj, ali neke i ne treba zaboraviti, da bi se znali ko smo, šta smo i odakle smo, kada smo već Srbi i pravoslavci. Ako nema običaja i tadicije, onda nema ništa“, kaže Jargić.

U toku večere pije se vino i meka kuvana rakija, a na trpezi kaže ona, ide posna hrana kao što su pasulj prebranac, posna sarma i punjene paprike, turšija, tikve, sveže i sušeno voće. Dodaje da se riba se ne služi poslednje nedelje posta, tako da je ona i ne sprema.

„Ja odmah uveče spremam darove za polaznika koji dolazi ujutru, kod nas već posle ponoći, kad svane Božić i kad se bogomladenac rodio u jaslama u slami. Tada može već da se polazi po drugim kućama. Darovi su hrana koja sam spremila, voće, ali običaj je i da se kuva kokoška ili ćurka, pa se daje batak, neki dar kao košulja, peškir ili šal i novac. Taj polaznik može da ostane ceo dan, ali uglavnom se zadržavaju kraće, idu na više mesta. Kod nas bude po 20-30 polaznika, svakome se nešto pruzi, ima hvala Bogu. Međutim, sve je manje dece, i deca sve manje hoće, tako da se svelo na unučiće i komšije. Svi se raduju, i to je najradosniji dan u našoj crkvi“, kaže ona, ističući da se Hristos nije rodio, ne bi ni vaskrsao.

Ova porodica jutro Božića odlazi u crkvu na pričest, a potom završava obaveze oko trpeze.

„Ponovo se okupljamo i mesimo kolač umesto česnice. Taj kolač sečemo na krst sa donje strane i prekrstimo, zalivamo vinom, okrećemo i lomimo. Uz ručak, taj kolač jedemo“, rekla je ona.

Domaćica Danijela Simonović-Mitić iz Batusa, kod Kosova Polja, za Božić se priprema danima, jer kako kaže, treba spremiti posnu trpezu za Badnje veče, ali i mrsnu, za Božić, kada se dočekuju položajnici.

Za centralno Kosovo tradicija je da se Badnje veče dočekuje uz česnicu, struganu pogaču, obredne kolačiće i pitu prostirku, a bitno je, kako kaže naša domaćica, da trpeza bude što bogatija, kako bi i godina bila takva.

„Bogata je naša kosovska trpeza. Spremila sam pasulj, posnu sarmu, Isusov kolač ili božićnu česnicu, kosovsku strugana pogača koja je obavezna uz svaki obredni hleb, obredni kolačići koji imaju svoje značenje, tu su posni kolači, tatlija, suvo voće. Imamo šareni šećer, pečenku (bundevu) i pitu prostirku. Sve je to jedna tradicionalna posna trpeza ca centralni deo Kosova“, rekla je Simonović-Mitić koja je i predsednica Udruženja „Tradicija kroz vekove“.

Sve što se spremi i jede za Badnje veče i Božić ima posebno značenje, tvrdi ona, pa tako vrabac, koji se suši uoči Božića, a ujutru proba uz vino, simboliše lakoću koja će nas pratiti tokom čitave godine.

„Važno značenje za Božić ima i kolač koji se sprema sa vrapčetom. Ono se jede ujutru, za Božić, da budemo laki i zdravi i da nam sve ide od ruke. Ovaj kolač se nosi u štalu i tamo se pojede, daje kravama ili ko drži živinu. Da se trgne malo od zaborava ovo što je nekada bilo, jer vrapče uglavnom jedu ženska deca“, priča Simonović-Mitić.

Obeležavanje badnje večeri počinje unošenjem badnjaka u kuću. Božićno drvo se premaže medom i založi.

„Dok on (domaćin) kuca na vrata, mi, domaćice, imamo spremnu rukavicu gde bacamo žito i blagosiljamo. Zatim se unosi slama i tada pevkamo, to je obavezno, deo tradicije, deca pevkaju, a mi ih mazimo i blagosiljamo im. Zatim sednemo, i ja darujem svoje unučiće čarapama. Ko prvi obuje čarape, on će biti najvredniji tokom godine. Kada obujemo čarape, sednemo da večeramo, obično sednemo dole, upalimo sveću, okadimo se, pomolimo Bogu. Polomimo česnicu, ai i pogaču, ona je obavezna, zatim pijemo vino, a pre svega toga uzimamo med sa orasima, a taj med koji ostane posle Božića računamo kao lek“, rekla je Simonović-Mitić, dodajući da se nakon večere jede voće.

Tokom noći se gotovo i ne spava, tvrdi ona, jer prvi položajnici dolaze ranom zorom.

„Prvi polaznik dobija vunene čarape, a ako ih je više i ne stignemo da ispletemo toliko, onda i kupljene. Darujemo ga novčićima, kako ugostiš i daruješ polaznika takva je i godina“, rekla je Simonović-Mitić.

Simonović-Mitić je na Badnji dan spremala pitu prostirku sa kupusom, bez koje je, kako kaže, božićna trpeza nezamisliva.

„Kore se spremaju dan ranije, peku se na šporetu, ploči šporeta. Ova pita se obično pravi posna, sa kiselim kupusom. To je naš tradicionalni specijalitet koji je obavezan za praznike. Ređamo koru po koru, prskamo vodom, zejtina ima dovoljno u začinu od kupusa“, ističe ona.

Takođe, običaj je da se sve što se spremi za Božić, ostavi i za Netku (Krstovdan), kaže Simonović-Mitić, i proba, kako bi cela godina bila u blagostanju.

Bonus video:

(Espreso/Happy/Prenosi M.M.)