ON JE POBIO VIŠE NEMACA NEGO SVI JUGOSLOVENSKI HEROJI ZAJEDNO: Bio blizak sa Titom dok ga nije POKORILA OVA ŽENA

Bio je Valter, Stole u bici na Neretvi, trgovac perjem Mirta, balkanski alfa mužjak Trokrilni, koji „ne voli da mu se tetke muvaju po stanu dok radi", oficir JNA Gvozden, koji je „drugu Titu išao na sahranu 350 kilometara peške".

Bio je narodni poslanik u četiri skupštinska saziva i kandidat Socijalističke partije Srbije na predsedničkim izborima 2002. pod sloganom „Znamo se".

Politička parola je bila tačna, jer je bio najpopularnija filmska zvezda u bivšoj Jugoslaviji i glumac koga su voleli milioni Kineza.

Velimir Bata Živojinović, glumac koji je odigrao najviše uloga u jugoslovenskom filmu, preminuo je 22. maja 2016. godine.

I Valter je bio beba...

Živojinović je rano detinjstvo proveo u rodnom selu svojih roditelja - Koraćici, podno planine Kosmaj - kao treće i najmlađe dete u skromnoj službeničkoj porodici. Otac Dragoljub, Baja, radio je kao sudski izvršitelj u Opštinskom sudu u Mladenovcu, a majka Tiosava, Tinka, bila je domaćica koja se kasnije zaposlila u kovnici novca u Beogradu. Dve starije sestre, Nadežda Nada i Stanka Cale, davale su mu konstantnu i bezrezervnu podršku od najranijih dana.

Još dok je bio beba, sestra Cale ga je prozvala Bata i tako je za ceo život poneo nadimak po kome će biti poznatiji nego po pravom imenu. Prvi razred osnovne škole je završio u Koraćici, u osnovnoj školi koja se nalazila tik uz njegovu rodnu kuću. Zatim je školovanje nastavio u Beogradu, gde su mu roditelji dobili službu i nastanio se na Vračaru - u Mileševskoj ulici u donjem delu Crvenog krsta, nedaleko od Kalenić pijace - gde će provesti najveći deo svog života. Rano detinjstvo prekinuto Drugim svetskim ratom obeležila su velika razaranja i nemaština.

Talenat za glumu otkrio je sasvim slučajno, kada je na poziv rediteljke Soje Jovanović počeo da radi pri Akademskom pozorištu u Beogradu, ali kao scenski radnik i povremeni statista. Bata je tada shvatio da je umetnost posao kojim će se baviti, te upisuje dve srednje glumačke škole, u Nišu i Novom Sadu.

Na četvrtoj godini odlazi na prijemni ispit čuvene "Pozorišne akademije u Beogradu", biva odbijen, ali ni sledeće godine mu ne uspeva da postane student prestižne škole. Živojinovića takav sled događa nije demotivisao, već je našao privremene poslove kako bi preživeo. Radio je kao moler, stolar, izvršitelj.

Na majčin nagovor Bata je još jednom otišao na prijemni, te iz trećeg puta upisuje čuveni glumački fakultet, davne 1954. godine. Studirao je u klasi sa legendarnim Ljubom Tadićem, Oliverom Marković, Đuzom Stojiljkovićem.

- Počeo sam da učim od glumaca okupljenih u Akademskom pozorištu Branko Krsmanac. Sa društvom sa Crvenog krsta sam često sedeo u parku preko puta hotela Moskva i slušao viku i vrisku iz obližnjeg podruma. Spuštali bismo se do prozora, u Krsmancu je Soja Jovanović radila predstavu. Pošto smo sedeli na prozoru i glasno komentarisali to što vidimo, neko od glumaca je dreknuo: “Ili uđite ili bežite odatle!” Jedini sam ušao, ostali su se razbežali.

Kako je Bata postao Valter

- Bata je bio od one retke sorte glumaca koji ulazi u kadar kao Bata Živojinović, a mi gledaoci mu istovremeno verujemo da je on lik koji igra, opisuje ga reditelj Rajko Grlić, koji je s njim snimio film U raljama života.

U prvoj filmskoj ulozi u Pesmi s Kumbare (1955) reditelja Radoša Novakovića nije progovarao.

- Bata je okupljao nas klince iz kraja, vodio na predstave, bio je naš idol, kaže advokat Radoslav Lale Vujadinović za BBC na srpskom.

Vujadinović je o druženju na Crvenom krstu s poznatim glumcem „uvek spremim za šalu i avanturu" pisao u monografiji Valter, pre Valtera.

Seća se kako ga je Živojinović vodio na snimanje filma Subotom uveče (1957) Vladimira Pogačića u kojem je igrao boksera.

Prema prijateljima je imao zaštitnički odnos, kaže Vujadinović, sećajući se kako je Živojinović rekao čuvenom glumcu Pavlu Minčiću: - Čuvaj mi ovog klinca.

Svoj talenat za glumu otkrio je sa 15 godina, zahvaljujući rediteljki Soji Jovanović koja ga je pozvala da se pridruži Akademskom pozorištu u Beogradu, gde je povremeno radio kao scenski radnik a ponekad i kao statista. Do tada potpuno nepoznat umetnički svet potpuno ga je očarao i zarobio. Upravo tada je shvatio da je gluma poziv kojim će se baviti celog života.

Umesto klasične gimnazije, pohađao je naizmenično srednje glumačke škole u Nišu i Novom Sadu. Na četvrtoj, poslednjoj godini srednje glumačke škole u Novom Sadu, pokušao je da se upiše na Pozorišnu akademiju u Beogradu, ali je bio odbijen, baš kao i sledeće godine nakon završetka srednje škole. Tih godinu dana se bavio najrazličitijim poslovima kako bi preživeo.

Radio je kao milicioner, moler, stolar i kao izvršitelj u opštini Vračar. Kasnije, kao već potpuno ostvaren glumac, nekoliko puta je u intervjuima potvrdio da su mu to sve bila dragocena iskustva koja je zdušno koristio u tumačenju uloga. Iako je u to vreme dobio ponudu za stalni angažman od Crnogorskog narodnog pozorišta u Titogradu, uz majčinu podršku i na njeno insistiranje odlučio je da ponovo konkuriše na beogradskoj Pozorišnoj akademiji.

Konačno je primljen iz trećeg pokušaja, 1954. godine kada započinje jedna od najvećih i najuzbudljivijih glumačkih karijera na ovim prostorima. U Beogradskom dramskom pozorištu, koje se tada zvalo "Savremeno pozorište", igrao je više godina; u tom periodu je imao po 300 angažmana godišnje. Po sopstvenom priznanju, u okruženju izuzetne generacije glumaca koja je tada nastupala (Ljuba Tadić, Rade Marković, Olivera Marković, Mihajlo Mika Viktorović, Đuza Stojiljković i dr.) nije imao mnogo šanse da se istakne u matičnom pozorištu.

Bata Živojinović je više voleo pozorište od filma, iako je u njemu igrao samo nekoliko godina. Njegov filmski debi iz 1955. godine u filmu Pesma sa Kumbare reditelja Radoša Novakovića bio je početak izuzetno plodne karijere.

Živojinović je, bez sumnje, odigrao više filmskih uloga od bilo kog glumca u istoriji jugoslovenske kinematografije. Kontinuiranu filmsku karijeru, zbog koje napušta pozorište, započeo je epizodama u Vlaku bez voznog reda iz 1959. godine i Ratu iz 1960. godine. Oba navedena ostvarenja je režirao Veljko Bulajić, u čijim će skoro svim kasnijim filmovima Bata Živojinović igrati glavne uloge.

Glumio je i heroje i zlikovce i lako je prelazio iz uloge glavnog u ulogu sporednog lika. Tokom ’60-ih se filmovima poput Kozare (1962), Tri (1965), Operacije Beograd (1968) i Bitke na Neretvi (1969) ustoličio kao jedna od najvećih zvezda kinematografije bivše Jugoslavije, ali je zenit njegove popularnosti došao tokom ’70-ih filmovima sa tematikom Drugog svetskog rata. Jedan od najpoznatijih njegovih filmova iz ovog perioda je Valter brani Sarajevo iz 1972. godine, koji je postigao veliki uspeh u Kini gde je Živojinović bio veoma popularan. Tokom ’80-ih, Živojinović je parodirao na svoju sliku akcionog heroja ulogama u nizu lakih komedija.

Tokom perioda vladavine Josipa Broza Tita snimio je veliki broj partizanskih filmova, i bio je — kako je sam isticao u medijima — dobar prijatelj sa doživotnim predsednikom SFR Jugoslavije Josipom Brozom Titom. Živojinović je bio aktivan član vladajuće političke stranke Saveza komunista Jugoslavije u SFR Jugoslaviji. Godine 1990. izabran je za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Od 1991. je bio aktivan na političkoj sceni kao član Socijalističke partije Srbije. U septembru 2002. je bio kandidat Socijalističke partije Srbije na neuspelim izborima za predsednika Srbije.

Živojinović je bio inicijator, osnivač i prvi predsednik Udruženja filmskih glumaca Srbije, a takođe je svojevremeno bio i direktor filmskog programa Slobodarskih svečanosti u Sopotu.

Zajedno smo odrastali...

Priča Velimira Bate i Julijane Lule Živojinović nas uverava da zaista postoji prava ljubav, ona koja se opisije čuvenom rečenicom "dok nas smrt ne rastavi".

Čuveni Valter i ujedno jedan od domaćih glumaca koji imali najviše uloga tokom svog života je svoju Lulu znao još od malena. Novine su često "debatovale" o tome da li je Bata bio zavodnik, međutim mnogi tvrde da je on svakog dan jedini zavodio samo svoju ženu - Lulu.

- Od kada znam za sebe, Bata je bio uz mene. I to bukvalno. Već u najranijem detinjstvu on je postao deo mog života. Poznavao se sa mojim starijim bratom, ista su generacija. Vremenom, zajedno smo odrastali i sazrevali, formirali porodicu, deca su brzo došla. Sve je išlo spontano i normalno, čini mi se da drugačije nije ni moglo da bude - ispričala je ranije Lula Živojinović za "Blic".

Iako su se dugo poznavali, morao je da postoji "okidač", koji je priču skrenuo sa prijateljstva na nešto više. Međutim, prvi pokušaj zajedničkog izlaska nije prošao baš najbolje, pa je Lula zbog Bate završila u suzama.

- Prvi moj konkretan potez je bio kad sam je pozvao da čekamo Novu godinu zajedno. I ona, tako, čeka sama kod kuće, spremna, u novom kompletu koji je kupila... A ja se ne pojavim. Zaspala je - u suzama. Kada su joj se roditelji vratili sa dočeka, našli su je, tako, na stolici, uplakanu, pitajući je: "Pa, gde je taj dečko?" Jadna devojka nije znala šta da odgovori - rekao je svojevremeno Bata.

A prvi naredni Batin susret sa Julijanom bio je veoma interesantan, ali bez teških reči. Iako je Živojinović bio malo neodgovoran - moglo bi da se kaže da je sve proteklo u duhu mladalačkih bubica.

- Imali smo neki naš zvižduk. Ja, kao da se ništa nije desilo, zazviždućem i najslađe što umem kažem: "Gde si?" Ona čak, i ne mnogo ljuta, pita: "Jesi li ti normalan, zašto nisi došao?" A ja kažem: "Pa ne znam, nisam to shvatio ozbiljno..." - naveo je slavni glumac.

Međutim, iskra koja se tada pojavila između njih dvoje nastavila je da tinja. Bata je odlučio da opet pozove Lulu da idu na doček Nove godine zajedno. Međutim, sada nije to išlo tako glatko... Lula, poučena prethodnim iskustvom, nije odmah odgovorila potvrdno.

- Odlučim ponovo da je pozovem na doček. Ali ovaj put se nije dala. Otišla je sa svojim društvom na DIF, a ja sam izvisio. Dolazio sam pet puta da joj zvonim na vrata te noći. Ujutru pošaljem jednog druga, zvali smo ga Đura Nos, po nju. Sedeo sam, već pijan, u "Mlavi", postavio sam Ciganku da igra kraj mene na bubnjari. Rekao sam Đuri da joj poruči da ću, ako ne dođe, ja lično doći po nju. Došla je, i te Nove godine započeli smo zabavljanje koje je preraslo u ozbiljnu vezu - rekao je Bata.

Nakon toga počinje njihova bajka koja je trajala pune 64 godine. Lula je svojevremeno pričala da su oboje bili veoma temperamentni i da je uvek među njima postojala ogromna energija, sve do samog kraja Batinog života.

- Od samog početka smo uspeli da kanališemo našu ljubav i da je koristimo kao zajednički neiscrpan rezervoar emocija i snage. Naša ljubav je učinila da se osećamo kao jedno biće, prolazeći kroz sve lepe i teške trenutke. Uvek smo verovali u sebe, u nas, zadovoljavajući se malim, a suštinskim stvarima u životu, ceneći svaki dan - pričala je Lula.

I Bata je više puta isticao koliko mu je njegova Lula značila u životu, kao i da se životu nije zaljubio u drugu ženu.

- To što jesam - dugujem njoj! Da ona nije bila pored mene, ne bih bio to što jesam. Ona me je održala. Sve što je lepo u životu došlo je sa njene strane. Ona je imala viziju kako to lepo treba da bude - da me poštedi, da mi da energiju, da me hrani... I nikad se nisam zaljubio u drugu ženu - Živojinovćeva je izjava iz knjige "Bata - još ovaj put".

Njih dvoje zakleli su se na večnu ljubav na praznik Velika Gospojina 28. avgusta 1960. godina, a Batina unuka Dina je na svom Instagramu objavila njihovu nikad viđenu fotografiju sa venčanja. Međutim, Miljko Živojinović, sin našeg čuvenog glumca, otkrio je da se njegov otac nikada nije venčao u crkvi sa Lulom.

- Bili su venčani samo u opštini jer im crkveni brak nije bio toliko važan. Kasnije su razmišljali da ipak obave venčanje u crkvi na proleće 2016. godine, ali ih je u tome sprečila Batina bolest, a zatim i smrt... - izjavio je Miljko.

Bata je preminuo u 82. godini života, 2016, a Lula 2019. godine.

Odlazak u legendu

Živojinović je 17. oktobra 2006. godine preživeo srčani udar. Tri godine kasnije je imao gangrenu koju je sanirao na Kubi, da bi mu se opet povratila povredom noge na snimanju svog poslednjeg filma (Led) 2011. godine. Posle moždanog udara pretrpljenog 4. jula 2012. godine, oporavljao se u Selters Banji kod Mladenovca.

Preminuo je 22. maja 2016. godine, u 83. godini života u bolnici Sveti Sava u Beogradu. Uzrok smrti je bio skup više bolesti, uključujući gangrenu, srčanu slabost, dijabetes, anemiju, bubrežnu insuficijenciju, začepljenje gotovo svih krvnih sudova itd. Sahranjen je 26. maja 2016. godine, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

(Espreso/