DRAGOLJUB IZ ALEKSINCA ISTI DORUČAK JEDE 20 GODINA I ZATO NIKAD NIJE BIO NA BOLOVANJU: Sad je otkrio svoju TAJNU

Dragoljub Živanović, jedan od najstarijih stanovnika aleksinačke opštine, napunio je minule nedelje 101 godinu.

Živanović je rođen 1922. godine, ali u njegovim ličnim dokumentima navode se dva različita datuma – u ličnoj karti 6. oktobar, a u zdravstvenoj knjižici 5. oktobar. Deda Dobrivoje, kako ga svi zovu, kaže da bi trebalo da se ta greška ispravi i upiše jedan datum, a njemu je svejedno koji će biti. Važno je samo, dodaje, da je tačna godina rođenja, a to jeste 1922.

Živanović živi sam 23 godine, otkako je umrla njegova supruga Slavoljupka. Dece nisu imali, a od najbližih srodnika ima rođenu sestru, koja je 16 godina mlađa, dok su mu dva brata preminula. Dragoljuba obilazi sestričina koja, kao i njegova sestra, živi u aleksinačkom selu Trnjane. O dedi, od kada je ostao bez supruge, brine Aleksinčanka Suzana Tasić, a u pomoć priskaču i njena deca. Oni mu kupuju namirnice, donose obroke, počiste kuću jer je Živanović, zbog očnog pritiska, oslepeo pre tri decenije. U poslednje vreme i slabije čuje, ali ga um i dalje odlično služi.

Na pitanje kako je Živanović odgovara: „Koliko godina imam i nije loše. Ide nekako, da se ne žalim“.

Iako je zakoračio u drugi vek odlično se seća svih značajnih dešavanja u njegovom životu, čak i godina kada su se dogodili.

„Rođen sam u Rutevcu, tu sam se i oženio Slavoljupkom. Venčali smo se u crkvi istog dana kada su se venčali Suzanini deda i baba. Za vreme rata, 1944. godine bio sam mobilisan, ali ne samo ja, svi mlađi muškarci iz sela su bili mobilisani. Otišli smo u Niš, tu je bilo okupljanje i tu su nas podelili na čete i bataljone. Odatle su nas poslali u Bosnu, a iz Bosne smo otišli u Hrvatsku, pa u Sloveniju. Došli smo do same granice sa Austrijom i tu su nam rekli da je rat završen. Odatle su me poslali u Vršac. Tamo sam godinu dana bio stražar u logoru“, priseća se deda Dragoljub.

Nakon rata, 1948. godine, zaposlio se u fabrici nameštaja „Jelka Radulović“ u Aleksincu. U to mesto su se sa suprugom doselili i izgradili skroman dom.

„U toj fabrici sam radio do penzionisanja, 1985. godine. Za tih 37 godina koliko sam radio, nisam imao ni jedan dan bolovanja. Nikada nisam bio bolestan, a nikada se nisam ni povredio, a radili smo sa bušilicama, brusilicama, testerama…“, kaže Dragoljub.

Dok je bio mlađi, kaže deda Dragoljub, volio je da sedi sa društvom u kafani i da malo više popije. Voleo je da puši i dan danas puši, ali ne mnogo. Popuši pet kutija cigareta za mesec dana.

„Imao sam jedno vreme povišen šećer pa sam jeo dijetalnu hranu, ali sad više nemam pa jedem sve što i ostali. Suzana mi kuva i sprema sve ono što i svojoj porodici. Od pre 20 godina kada su mi prepisali dijetu, jedem raženi hleb. Svakog jutra pojedem tri parčeta raženog hleba i pola litra mleka“, govori deda Dragoljub.

Dodao je da odavno više nema nikakvih želja. Zadovoljan je što može sam da brine o sebi u kući, može da se sam okupa, obrije, čak i da se sam ošiša mašinicom.

Za to što je doživeo 101. godinu ovaj vremešni Aleksinčanin nema objašnjenje, osim da su možda geni u pitanju, pošto je njegova baba po majci doživela 105 godina.

(Espreso/Nova.rs/Miljana Isailović)