RAZBESNEĆETE SE KAD ČUJETE ŠTA DECI POKLANJAJU ZA ROĐENDAN UMESTO POKLONA: Prevazišlo je svaku meru

Kad smo deca, rasterećena od obaveza svakodnevnog života, i ako imamo tu privilegiju da odrastamo u blagostanju gde su nam zadovoljene osnovne egzistencijalne potrebe, najviše se radujemo raspustima, Božiću i proslavama rođendana - to su događaji u kojima smo okruženi porodicom i prijateljima, kad jedemo šta nam srce poželi, a i kao "šlag na torti", tu su pokloni.

Iako je materijalizam uglavnom nepoznat pojam za decu, poklon predstavlja više od toga - znak pažnje, iznenađenje, iščekivanje, nešto novo, stoga je potpuno prirodno da mu se deca raduju.

Međutim, kako odrastamo, postajemo pragmatičniji - više ne želimo iznenađenja koja mogu biti i neprijatna, već znamo šta želimo - te se tako razvio trend "hoću pare, umesto poklona". To govorimo svojim roditeljima, prijateljima, partnerima, jer, Bože moj, "mi najbolje znamo šta nam treba".

Iako po mom mišljenju to pomalo ubija čaroliju koja predstavlja darivanje, prihvatljivo mi je da u ovom užurbanom svetu prosto nemamo luksuz da trošimo vreme da zamenjujemo stvari koje su nam male za veći broj, vraćamo vazu koja nam se ne uklapa u enterijer...

No, ono što me buni jeste činjenica da je ovaj trend zavladao i u svetu dečjih rođendana, gde pojedini roditelji zahtevaju novac, što znači da se gosti na rođendan pojavljuju praznih ruku, bez poklona. Trend je i da se novac usmerava u određenu plemenitu svrhu, cilj kome su svi usmereni i zajedničkim snagama i žele da ga ostvare. No da li to znači da dete ne dobija ni najmanju sitnicu?

Jasno je da novije generacije imaju drugačiju percepciju poklona - nije čest slučaj da su deca veoma materijalistički naklonjena ili, samo prosto, imaju listu stvari koje žele. Na sličan način, i mi smo pravili "spisak za Deda Mraza"; doduše on je uglavnom uključivao narezan ce-de, a ne najnovniji "Iphone", ali, vremena se menjaju. Ali da li je to opravdanje da nesvesno ubijamo dečju radost?

Zamišljam osmogodišnju mene koja sedi u restoranu brze hrane, jer je tad bilo popularno slaviti rođendan uz "happy meal" i dečjeg animatora u vidu klovna (o čemu smo razmišljali?), kako dočekuje goste na vratima i pogledom traži šarena ukrasna pakovanja, velike i male kutije, nagađa "da li je to ce-de, bojanka ili neka od onih super knjiga "1000 zašto 1000 zato", i ne uspevam da pronađem. Mamine prijateljice mi prilaze, grle me i čestitaju, ali u njihovim rukama nema ničeg.

Zamišljam i kako mi mama govori "da su tete dale novac kako bi kupila onu sjajnu lutku koju toliko želim". Hm. Da, tu lutku stvarno želim. Ali mislim da bih više od toga želela da osetim to uzbuđenje i nagađanje, taj osećaj kad ti neko blizak pokloni nešto. To nije razmena materijalizovane stvari, to je razmena ljubavi.

I dalje pamtim igračku u obliku pande koju mi je pokojna baka poklonila, za koju je pažljivo čuvala novac mesecima, jer takva su vremena bila. S tom igračkom sam spavala narednih 20 godina, i, iako je više nemam, i dalje, kad zažmurim, u detalj mogu da se setim tih crnih očiju u obliku dugmadi, mirisa, "blagog osmeha" mog pandice, spokoja koju mi je ulivao njegov zagrljaj. I svaki put, u tim sećanjima vidim svoju baku.

Pa se pitam, šta bi bilo da je mama baki rekla "da joj da pare umesto da sama odabere poklon"? Da li bi tamo neka lutka držala vrednost nad mojom pandom? Nema šanse.

Shvatam da roditelji koji praktikuju ovaj trend nemaju lošu nameru, žele da budu praktični i "uštede sebi vreme". Ali mislim da dečja radost nije nešto na čemu treba štedeti. Radost nije odložena emocija - razočaranje koje dete prvobitno doživi kad na svojoj proslavi ne ugleda nijedan poklon može biti ublaženo sa kasnijom kupovinom željene stvari, ali, nekako, mislim da radost nikad ne može biti ista.

(Espreso/Ona.rs)