DOKTORKA OTKRILA 7 FAZA KROZ KOJE PROLAZI SVAKO KO SAZNA DA IMA RAK: Jedna je posebno UZNEMIRUJUĆA

U mesecu borbe protiv raka dojke govorimo i o psihološkom aspektu ove borbe poredeći ga sa vožnjom emocionalnim rolerkosterom zbog jačine i različitosti emocija koju obolela žena oseća dok se suočava sa dijagnozom i lečenjem. Zato su joj, dok prolazi sve faze prihvatanja, potrebni otvorena komunikacija i sva moguća podrška porodice i prijatelja

- Postavljanje dijagnoze kancera i period lečenja predstavljaju jedinstveno životno iskustvo kroz koje ljudi prolaze na različite načine. Ovo iskustvo poredi se sa vožnjom emocionalnim rolerkosterom zbog naročite jačine i učestalosti različitih emocija. Zabluda je da je osoba koja doživljava ova emocionalna stanja psihički slaba. Upravo suprotno – dati sebi dozvolu za ispoljavanje emocija odraz je unutrašnje snage, hrabrosti i spremnosti da se vlastita reakcija prihvati kao ljudska i prirodna - kaže dr sc. med. Marija Andrijić, psiholog i integrativni psihoterapeut i članica stručnog veća Ženskog centra „Milica“.

Šok i neverica

„To nije moguće, sigurno je greška!“

Šok i neverica su reakcije koje se javljaju neposredno nakon postavljanja dijagnoze. Saznanje o dijagnozi za svakoga predstavlja jako psihičko opterećenje, možete se osećati kao da sanjate, često veoma usamljeno i zbunjeno. Nije retko i da imate osećaj da se sve to dešava nekom drugom.

Strah

„Umreću?!“, „Da li će me boleti?“

Strah je primarna urođena emocija koja nastaje usled zamišljene ili stvarne pretnje, tj. opasnosti pred kojom se osoba oseća nemoćno. Dominantni su pre svega egzistencijalni strahovi: strah od smrti, bola, patnje, strah od nepoznatog, strah od odvajanja i samoće. Mogu se javiti i strahovi vezani za samo lečenje kao što su, na primer, strah od neželjenih efekata lečenja, strah od promene fizičkog izgleda, strah od bolnice, igle, strah od povratka bolesti i dr.

Uznemirenost

„Mislim da ću se onesvestiti“, „Imam osećaj da će mi srce iskočiti!“

U ovom neprijatnom osećanju dominira iščekivanje da će se desiti nešto strašno. Osoba ima osećaj da će eksplodirati i izgubiti kontrolu nad sobom. Ovakvo stanje zabrinutosti i unutrašnjeg nemira je često povezano i sa somatskim simptomima kao što su brzo lupanje srca, znojenje, drhtanje, bol u grudima, vrtoglavica, stomačne smetnje i dr.

Tuga

„Jako sam tužna…“, „Stalno mi se plače…“

Tuga je normalan emocionalni odgovor na gubitak, npr. gubitak zdravlja. Depresivna reakcija je najčešće prolazno stanje koje karakterišu osećanja bezvoljnosti, malodušnosti, očajanja, povlačenje u sebe, samooptuživanje i dr. Nošenje sa osećanjem tuge nije lako, ali je izuzetno značajno da se ono iskaže i podeli.

Poricanje

„Ja nemam rak!“, „Bolovi koje osećam su sigurno od ležanja“, „Zamenili su nalaze“

Poricanje se sastoji u negiranju, odnosno neprihvatanju stvarnosti vezane za neki intenzivno neprijatan doživljaj. Ovu psihičku reakciju karakteriše beg od stvarnosti, a dešava se da pacijent ili porodica potcenjuju, ignorišu ili poriču bolest i njene simptome.

Ljutnja i bes

„Zašto baš meni ovo da se desi?“, „Nikada nisam nikome ništa učinila nažao, zašto me Bog/život ovako kažnjava?“

Ova osećanja mogu prikrivati druga osećanja kao što su tuga, strah ili osećaj krivice za događaje iz prošlosti. Ljutnja zbog bolesti se često nesvesno usmerava i na osobe bliske pacijentu, članove porodice, lekare, sestre. Ako ste religiozni, možete biti ljuti na Boga.

Samooptuživanje

„Da nisam… ne bih se razbolela“, „Zašto nisam otišla ranije kod lekara?“

Ponekad ljudi optužuju sebe, druge osobe ili događaje za svoju bolest. U želji da razumeju ili pronađu uzrok zašto su se razboleli, dešava se da pacijenti doživljavaju bolest kao kaznu. Nemojte biti nemilosrdan sudija sami sebi jer se niko nije razboleo zato što je loša ili dobra osoba.

Nema pravog i pogrešnog načina suočavanja

Ne postoji ispravan ili pogrešan način da se osoba oseća u vezi sa svojom bolešću. Ljudi se različito suočavaju i nose sa iskustvom lečenja, a to zavisi od različitih aspekata ličnosti kao što su crte ličnosti, mehanizmi odbrane, postojeće strategije u prevladavanju stresa, potom od ranijih poteškoća u sferi psihičkog funkcionisanja, stepena socijalne podrške i od drugih okolnosti u životu.

– Važno je negovati doživljaj sopstvene ljudskosti i celovitosti koji prevazilazi dijagnozu i doživljaj bolesti kao samo jednog segmenta života. Istina je da bolest u priličnoj meri utiče na različite aspekte života, ali ne određuje vrednost osobe kao ljudskog bića. Sva osećanja koja se javljaju mogu u jednom trenutku postati i preplavljujuća. Ne treba sebe dodatno i bespotrebno izlagati patnji. Važno je prepoznati ovaj doživljaj i potražiti pomoć stručnog lica, psihologa ili psihijatra, koji će vam pomoći da kroz krizne faze prođete što lakše – savetuje dr Andrijić.

(Espreso/Blic žena/Bojana Đurić, Branka Gajić)