OVU RADNJU CRKVA NIKAKO NE DOZVOLJAVA, A POLA LJUDI TO RADI: Kosi se sa HRIŠĆANSKOM VEROM, oglasio se i SVEŠTENIK

U poslednje vreme je kod nas sve više zastupljena dalekoistočna "duhovnost" koja je kod nas prodrla preko joge ili New age sinkretističkih pogleda na svet. Meditaciju često predstavljaju kao ne-religijsku, ličnu metodu samospoznaje, dosezanja harmonije, itd. Ali zašto je ona nespojiva sa pravoslavnim hrišćanstvom?

Meditacija je zasnovana na budističkom učenju dosezanja nirvane. Po budizmu, smisao meditiranja je odstranjivanje bilo kakve želje i pomisli. Ne treba da mislimo ili želimo ni loše, ni dobro, potrebno je da smo sasvim prazni. To je jedini način da prekinemo reinkarnaciju, ponovno rađanje i dosegnemo nirvanu – nepostojanje. Život je po sebi loš, stradanje i patnja. Da bismo zaustavili agoniju života potrebno je da nemamo nikakvu želju, motiv, sklonost. Da nemamo ličnost.

Ovo se suštinski kosi sa hrišćanstvom koje svaku ličnost smatra stvorenom po liku Božijem, a život smatra dobrim, Božijim darom. Srž same hrišćanske vere jeste pobeda života nad smrću, pobeda postojanja nad nepostojanjem. Zato verujemo u Stradalog i Vaskrslog Hrista, zato je svo naše nastojanje usmereno ka Njemu i veri u život posle smrti. (Zašto taj život ne može da bude reinkarnacija nekom drugom prilikom.)

Meditacija postoji u sličnim oblicima i u drugim religijama, kao što je hinduizam, i pomenuta nju ejdž ideologija, ali je ovakvo, budističko značenje danas najzastupljenije.

Pravoslavno hrišćanstvo poznaje sozercavanje, promišljanje srcem. To nije toliko intelektualno pregnuće, koliko prihvatanje Božijeg Promisla, prebivanje u Njegovoj blizini. Osoba iskustveno doživljava i prihvata Božiju ljubav. Isak Sirin smatra da ljudska priroda postaje sposobna za istinsko sozercanje tek kada se praktikovanjem vrlina očisti od strasti. O tome je pisao Sveti Jovan Lestvičnik, na tome se temelji isihastička teologija.

Naravno, uslovno možemo nazvati meditacijom i razmišljanje, u molitvenom duhu, o Božijem planu za svet i nas lično.

Arhimandrit Mihailo Biković je na pitanje jedne zabrinute vernice koja je krenula put meditacije, a koja je osetila da nakon seanse nešto nije u redu, ovako odgovorio:

- Meditacije svih oblika nisu deo crkvenog života i crkva ne priznaje i osuđuje takve stvari. Vaš osećaj Vas ne vara. Iza meditacija uvek stoji nešto skriveno, a to skriveno nije Bog. Ako nije Bog onda možete misliti ko stoji? Kao da Crkva nema punoću, već joj treba neki dodatak, neka dopuna.

Ona je dodala da su seansu vodili Vlada Labat i Lucija na Popovici na Fruškoj gori. Oni su joj rekli da su u Crkvi na Petrovaradinu naslikali ikonu Fruškogorske Bogorodice za koju kažu da ju je i Pravoslavna crkva prihvatila. Otac Mihailo nastavlja:

- To je ili prelest onih koji vode ljude u tom pravcu ili namerno udaljavanje ljudi od redovnog crkvenog života. Ako znate o kojoj se meditaciji radi, onda možemo i podrobnije oko konkretnih opasnosti te meditacije. Treba to da ispovedite. Tom društvu ništa ne govorite, ali se izvucite polako i neprimetno.

(Espreso/Srbija danas)