OVO JE ŽENA KOJA JE ZA SRBIJU URADILA MNOGO, NJENA SMRT JE JOŠ UVEK MISTERIJA: Ovaj SRPSKI VELIKAN je bio njen otac

U svojoj mladosti ona je provela dvanaest godina (1390—1402) u haremu osmanskog sultana Bajazita I, kao zalog miru između porodice Lazarevića i Osmanskog carstva, a jedno vreme i u zarobljeništvu mongolskog emira Tamerlana, kao zatočenica nesrećnih okolnosti nakon Angorske bitke 1402. godine.

Rođena je oko 1373. kao najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, čukununuke Vukana Nemanjića. Imala je četiri starije sestre Maru, Jelenu, Draganu i Teodoru i dva brata Stefana i Vuka.

Olivera je 1390. godine data za ženu osmanskom sultanu Bajazitu I (1389—1402). Naime, posle Kosovske bitke Srbijom je, u ime maloletnog kneza Stefana Lazarevića, vladala kneginja Milica. Ona je ovaj teški vladarski i majčinski teret odluke o vazalstvu Turcima i davanju Olivere u harem podelila sa preživelim plemstvom i crkvenom jerarhijom. Tako je konačnu odluku o slanju Olivere u sultanov harem doneo Državni sabor, krajem 1389. godine. Pored slanja Olivere Bajazitu, Lazarevići su se obavezali i na vazalne obaveze prema Osmanlijama koje su podrazumevale plaćanje godišnjeg danka i redovno izvršavanje vojnih obaveza.

Prema predanju, put iz rodnog Kruševca ka Drenopolju srpski narod je Oliveri posuo ružama. Među stotinama žena u haremu Olivera je postala jedna od četiri sultanove zakonite žene - kadune. Vremenom se između njih dvoje ipak rodila ljubav. Prema postojećim izvorima Olivera je bila „neobično lepa i imala je veliki uticaj na odanog Bajazita“ i uspela da „i u sultanskome haremu održi prvo mesto, i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita“. Svoje “mesto u haremu i sultanovom srcu ona je često koristila da pomogne svome napaćenom narodu i državi. Za sve vreme boravka u haremu Olivera je ostala u pravoslavnoj veri.

Posle bitke kod Angore (Ankare) 1402, gde je tatarski emir Tamerlan naneo težak poraz Osmanlijama i zarobio sultana Bajazita, zarobljeništva je i Olivera. Prema osmanskoj tradiciji, Bajazit je 8. marta 1403. u tatarskom ropstvu na kraju izvršio samoubistvo zbog sramote koja je bila nanesena Oliveri. Olivera je oslobođena iz zatočeništva tokom 1403. zahvaljujući poslanstvu koje je njen brat Stefan Lazarević, sada već despot, poslao Tamerlanu.

Vratila se u Srbiju 1403. godine i nešto kasnije se trajno nastanila na dvoru svoga brata despota Stefana u tadašnjoj prestonici Beogradu. Sve do njegove smrti, bila mu je „verni pratilac, drug i savetnik, podstrekač i tešitelj“. Često je putovala kod sestre Jelene-Jele Balšić- Kosače u Dubrovnik, Zetu i Hercegovinu. Naročito je toplo bila primana u Dubrovniku, jer je „Domina Despina“ (kako su je Dubrovčani zvali) bila „časna gospođa od krvi Svetloga Despota i od njegovoga Dvora“.

Princeza Olivera nije se više udavala i nije imala potomaka. Poslednji put ona se pominje u dokumentima iz 1443. godine. Smatra se da je umrla posle 1444. godine i ne zna se gde je sahranjena. Žrtvu princeze Olivere za spas naroda i otadžbine posle Kosovske bitke, srpski narod je još za njenog života veoma visoko cenio. Ona je smatrana žrtvom biblijskog karaktera, bogougodnom i hristolikom žrtvom, prinetom iz slobode, ljubavi i poslušanja prema svome rodu i otačastvu.

Godine 2008. u Beogradu je osnovan Fond „Princeza Olivera“ u znak sećanja na princezu Oliveru Lazarević. Misija Fonda je očuvanje duhovnosti i srpske kulturne i istorijske baštine.

O njenom životu je 2013. snimljen prvi dokumentarni film „Put ružama posut“.

U knjizi Dve srpske sultanije: Olivera Lazarević (1373—1444) i Mara Branković (1418—1487) - Dve biografije kao prilog istoriji srpsko-osmanskih odnosa 1389-1487, Nikola Giljen je preko biografija dveju srpskih plemkinja koje su postale i osmanske sultanije ispričao i priču o srpsko-osmanskim odnosima u 14. i 15. veku i priču o poslednjem periodu srpske srednjevekovne istorije, u vreme kada je Srbija još uvek postojala kao država (1389—1459), kao i u prvim decenijama njene istorije pod osmanskom okupacijom (1459—1487).

Majke i snajke

(Espreso/NajŽena)