PSIHIJATAR ZA MENTALNO ZDRAVLJE TVRDI: Ako primetite OVE SIGNALE KOD DETETA odmah reagujte

Psihijatar dr Danilo Pešić iz Instituta za mentalno zdravlje kaže da je ključ u borbi protiv straha posle dva stravična masakra u nepuna dva dana da probamo da održimo rutinu dana, i svoju i dece. Da se povežemo s bliskima, koji će nam pomoći da nekako sve ovo zajedno razumemo, i da otvoreno pričamo s decom.

S druge strane, kako psihijatar ističe, ukoliko ljudi uđu u strahove da će nešto da se desi svakog trenutka, to može samo još više da ih iscrpi i da, čak ako bi se potencijalno nešto i desilo, ne budu pripremljeni na to.

Proteklih dana se takođe kroz medije spekulisalo o psihološkom fenomenu "Verterov efekat", ali i "Copycat-u". Ono što je ključ u takvom izveštavanju jeste poštovanje pravila 3S - stop spekulaciji i senzacionalizmu, posebno senzacionalizmu naslova, napominje dr Pešić.

"Verterov efekat je odavno poznat - nakon objavljivanja Geteove knjige "Jadi mladog Vertera", u kojoj mladić izvrši suicid zbog neuzvraćene ljubavi, javila se serija suicida. Takođe, fenomen kopiket (copycat) - kopiranje zločina, jeste i identifikacija s nekom vrstom "slave" i "moći" koju je dobio počinitelj prvog zločina”, dodaje. Na pitanje, šta je ovakvim zločincima zajedničko i imaju li nužno dijagnozu", doktor odgovara:

"Istraživanja pokazuju da mentalne probleme ima oko 10 odsto njih, a da razni drugi faktori doprinose ovakvoj situaciji. To je uvek mešavina četiri koncentrična kruga - genetsko nasleđe i osobine ličnosti, porodično okruženje, škola i šire društvo. Svaki deo utiče na ostale i zato je sve kompleksno i nema jednog uzroka. Počev od toga da li je, recimo, ekstravert, koji će u startu da bude otvoreno agresivan, ili je introvert, kod koga je verovatnije da će da trpi kumulativnu traumatizaciju i eksplodira.”

Kako se takođe spekulisalo u medijima, mogući okidači kada je reč o prvom tragičnom događaju u školi “Vladislav Ribnikar”, mogli su da budu igrice i poimanje stvarnosti sa virtuelnim svetom. Evo šta je psihijatar Pešić za Kurir rekao o tome:

"Svakako treba ograničiti igrice i virtuelni svet primarno jer adolescenti nemaju osećaj za kontrolu i meru. Ali nije sve u zabrani i kazni. Ideja je u kulturi razumevanja adolescenta i razgovoru: zašto neko beži u virtuelni svet i igrice? Zabrinjava povećana stopa nehemijskih, tj. bihevioralnih zavisnosti, posebno od interneta i video-igrica. Sve više dece se leči od toga, kod nas već od 12. godine. Važno je znati i da adolescentima nije sazreo prefrontalni deo mozga, koji utiče na kontrolu ponašanja, i da zato često imaju problem sa samokontrolom. Čak i ako im kažete: "Sačekaj, imaćeš veću nagradu", ne vredi. Hoće sve i sad. I nekad uopšte ne mogu da zamisle konsekvence nekog ponašanja, čak iako su ga planirali. Misle i da smrt nije kraj.”

Psihijatar je čak roditeljima preporučio i neke od odgovarajućih literatura kao pomoć u razumevanju svoje dece: "Tinejdžeri - kako im postaviti granice, a pri tom sačuvati živce" Najdžela Late i "Ljutnja i bes tinejdžera" Nika Laksmura.

Na pitanje - Može li po nečemu od malih nogu da se vidi da će određena deca biti ubice? – doktor je objasnio da ne postoje jedinstveni marker.

"To je uvek neka vrsta procesa. I zato roditelji moraju da komuniciraju s detetom, trude se da razviju poverenje i da nežno prate i nadgledaju dete."

"Ako dete ima problema u socijalizaciji s vršnjacima, pad uspeha u školi, probleme sa spavanjem, ishranom, bolove. Socijalizacija i vršnjačka grupa su izuzetno važne. Za adolescenta je grupa vršnjaka ono što je majka za malo dete. Samopouzdanje je direktno u korelaciji s dobrim odnosima s vršnjacima. Roditelj treba na neki način da nadgledaju, ali ne i da se agresivno mešaju. Svakako reaguju kad se upale alarmi - izmena dnevne rutine, pad školskog uspeha, problemi sa snom koji traju duže od dve nedelje. Porodica je užasno važna, takođe", objašnjava dr Pešić.

S obzirom da je dečak K.K. (13) mesec dana planirao masakr, takođe na njegovom random stolu nađen je i plan zločina. Postavlja se pitanje da li svaki roditelj da kontroliše radni sto svog deteta? Evo šta kaže psihijatar:

"Treba više da priča s detetom. Neće nam sto otkriti tajne, već dete. U porodici stalno mora da postoji poruka: "Šta god da osećaš, uradiš, možeš da mi kažeš." A ne strah od kazne. Dete mora da zna da će uvek moći da dobije neku vrstu razumevanja i onda će pre da izabere da kaže nego da ćuti. Ako se stalno gaji ta ideja, čak i povremena pucanja poverenja ne mogu da dovedu do toga da dete bude potpuno ispušteno, nego će se to poverenje stalno obnavljati. Nasilnim metodama - kontrola, ulazak u telefon, traženje urina radi testa na drogu, ulazimo u opasnu zonu gubitka poverenja. Međutim, u određenim situacijama roditelji moraju da posegnu i za čvršćom merom ako se upale navedeni znaci za alarm. Ako postoji emocionalna povezanost s detetom, videćete male, suptilne signale i tada kreće razgovor i ako je potrebno pomoć stručnjaka, školskog psihologa i izabranog lekara na početku."

I za kraj, psihijatar Pešić, kada je reč o kazni, ukazuje da ona ne treba da bude osveta roditelja, bes, nemoć, već vaspitna mera usmerena isključivo na ponašanje deteta koje nije dobro za njega ili druge.

"Kod adolescenata je bitno da se krene od pretpostavke da po prirodi stvari moraju da probijaju granice. Žele da im se postave granice, ali i da ih probijaju. Tu nema da roditelj postavi pravilo i to je to. Granice moraju da budu jasne, dovoljno čvrste, ali ne i rigidne, već fleksibilne. Mora da se dogovara. Ali roditelj mora i da se preispituje šta on sam radi i gde greši i da stalno uči."

(Espreso/Alo)