OVE STVARI O LJUDSKOJ PSIHI ZNAJU SAMO STRUČNJACI: Naježićete se kada čujete šta se sve KRIJE u glavi čoveka

Psihologija nam je zanimljiva jer imamo osećaj da ćemo iznova i iznova otkrivati nove činjenice o funkcionisanju našeg mozga za koje nismo ni imali pojma da postoje. Predstavljam listu devet stvari koje psiholozi znaju, a kojih mnogi ljudi nisu svesni.

1. Psihologija percepcije čula ukusa.

Eksperiment koji je otkrio da će jednostavno obeležavanje hrane sa etiketom ‘niski procenat masti’ rezultirati time da će je ljudi oceniti kako ima gori ukus u odnosu na istu hranu koja je označena kao punomasna.

Nijedna hrana sa niskim sadržajem masti nije korišćena u eksperimentu, što znači da su oba puta ispitanici jeli špagete bolonjeze sa visokim sadržajem masti.

Istraživanje iz 2002. godine je otkrilo da je samo dodavanje imena supstance na listu sastojaka dovoljno da promeni percepciju ukusa. Konkretno, dali su istu dijetalnu štanglu (kao naša Bonžita) ljudima iz obe eksperimentalne grupe, ali su jednoj grupi dali štanglu na čijem omotu je dodata reč “soja”, iako je ona nije sadržavala.

Skoro četiri puta više ljudi ocenili su da štangla ima loš ukus ukoliko je na etiketi stajala reč ‘soja’. Oni su čakocenili da imaju neprijatan, zrnast osećaj u ustima, iako je to očigledno bio produkt njihove imaginacije.

Mnoge studije pokazuju da dekor hrane, ambijent i opis menija mnogo utiče na naše čulo ukusa. U jednom istraživanju ljudima je ponuđen besplatan obrok u zamenu za njihovo mišljenje o novom restoranu. Podelili su ih u dve grupe, i servirali im potpuno ista jela koja su odmrznuta u mikrotalasnoj.

Jednoj grupi je predstavljen deskriptivan meni, prigušeno je osvetljenje, dodate su sveće kao i bele presvlake na stolovima i posluživali su ih konobari u odelima.

Drugoj grupi su bili ponuđeni obični drveni stolovi, opušteni konobari i jednostavan opis hrane.

Kada su bili zamoljeni da ocene kvalitet hrane, druga grupa je ocenila hranu ocenom 3, dok je fensi grupa ocenila istu tu hranu sa prosečnom ocenom 7.

2. Vidimo aure.

Ovde ne govorimo o glavoboljama, migrenama ili sitacijama prouzrokovanim konzumiranjem narkotika koji utiču na stanje svesti.

O ovome smo mogli da pročitamo u dečijoj knjizi “Prostor oblika manga”, koja je izdata 2003. godine i koja je osvojila nagradu. U jednom delu, devojčica koja vidi reči, zvukove i brojeve kao boje, posle akupunkture počinje da vidi polja boja koja se emituju oko slučajnih prolaznika.

Nedavno je magazin “Sience Daily” izvestio o istraživanju sprovedenom na univerzitetu Granada u odeljku eksperimentalne psihologije. Ovi španski istraživači su otkrili da neki od ljudi koji tvrde da mogu da vide auru imaju neuropsihološki fenomen koji se naziva “sinestezija”. To može biti naučno objašnjenje njihove navodne sposobnosti.

Drugi članak govori da je ovo neurološko stanje relativno često i da je to stanje prisutno u svima nama u većoj ili manjoj meri. Neki istraživači se slažu u tome da smo svi mi ovo sinestetičko stanje osetili do nekog stepena, ali je ono intenzivno samo kod nekih ljudi.

3. Ljudi su loši u predviđanju

Mi ne možemo znati koliko srećnim ili tužnim će nešto da nas učini u budućnosti, čak i ako mislimo da sada to znamo. Psiholozi znaju da je većina ljudi veoma loša u predviđanju kako će reagovati na pozitivne ili negativne događaje u budućnosti.

Stvari retko završe baš tako dobro kao što mi mislimo da će biti. Isto tako, mi često predviđamo da ćemo biti više razoreni zbog gubitka posla, voljene osobe ili posledica prirodne katastrofe, nego što zaista jesmo kada se te negativne situacije zaista dogode.

Mnogi ljudi su iznenađeni kada im se desi najgora stvar koju trenutno mogu zamisliti i kada se ni izbliza ne osećaju toliko loše koliko su mislili da će se osećati.

Ako tačka sreće objašnjava zašto ljudi ne mogu predvideti šta će ih ućiniti tužnim ili srećnim, drugi psiholozi, kao što je dr Martin Seligman, sugerišu da bi bili srećniji, kada bi umesto jurenja nedostižnih i na kraju razočaravajućih stvari za koje mislimo da će nas učiniti srećnijima, probali da pomerimo svoju tačku na viši nivo.

Da, to može stvarno da se uradi.

Kako to učiniti? Sreća se nalazi u ovom trenutku. Da, baš sada, i tu je na dohvat ruke. Ne u budućnosti, ostvarivanjem srećnih planova, ciljeva i jurenjem snova. Zamišljanje budućih loših događaja preokreće sadašnji trenutak u nesrećan, i to verovatno mnogo više negativan nego što bi stvarno bio kada bi se taj zamišljani događaj zaista i desio.

Kao što je Milton rekao: “Um je kosmos i može da napravi pakao od raja, kao i raj od pakla”. Psiholozi mogu pomoći ljudima da koriste svoj um kako bi učinili njihove sadašnje trenutke boljim nego što bi ikad predvideli da će im u budućnost biti.

4. EMDR metoda

EMDR je terapijska metoda koja je počela da se upotrebljava na ljudima koji su imali traume iz vijetnamskog rata. Terapeut vodi klijenta kroz proces u kojem klijent pomera očne jabučice levo-desno, baš kao što to radi u REM fazi tokom spavanja. Poenta je da se inicira budna REM faza dok se živopisno pozivaju u um traumatična sećanja.

Zvuči kao pseudonauka, ali ljudi govore da su imali znatno olakšanje nakon ovih terapija. Teorija govori da se pomeranjem očiju levo-desno podstiče mozak da detaljnije integriše neprocesuiranu memoriju u procesuiranu.

Tada taj traumatičan i stresan događaj postaje nešto što nam više ne pravi problem u svakodnevnom funkcionisanju i sa čime se može nastaviti živeti sasvim normalno.

5. Uticaj misli na emocije i raspoloženje i obrnuto.

Mnogi od nas misle da smo mi ljudi u osnovi racionalna bića. Emocije utiču na svaku misao i na svako iskustvo koje imamo, dok su mnogi ljudi potpuno nesvesni ovoga i misle da se ponašaju totalno racionalo.

Postoji niz naučnih objašnjenja o značaju pozitivnih misli na naše mentalno zdravlje. Ali nije tako jednostavno samo “prilepiti” pozitivne afirmacije i misli na neku stavku našeg života na kojoj svesno treba da poradimo. U tom slučaju, naše pozitivne misli neće imati dugoročan efekat po nas.

6. Kulturološko ograničeni sindromi.

Neki psihološki poremećaji svojstveni su samo određenim zemljama, tj. kulturama. Psihološki sindromi koji su povezani sa kulturološkim poreklom su afektivni, stečeni ili urođeni i na njihov nastanak i razvoj utiče etničko ili geografsko poreklo i način života. Njihovom razvoju značajno doprinose različiti socijalni faktori, karakteristični za određenu grupu.

(Espreso/samoobrazovanje.rs)