DORUČAK NAM NIJE POTREBAN, VOĆE NE TREBA JESTI, CELULIT NE POSTOJI: Milan STRONGMAN razbio najveće ZABLUDE O HRANI

Milan Jovanović Strongman je jednom prilikom je za Espreso razbio zablude o ishrani, otkrio koji je prvi korak u promeni nezdravih životnih navika, šta je dobro jesti, a šta ne, da li nam je doručak zaista potreban, ali i šta voće radi našem telu.

Izdvajamo najzanimljivije delove njegovog intervjua

Najčešći razlog zbog koga dijete ne uspevaju je nerazumevanje suštine gojenja. Ne gojimo se zato što jedemo mnogo, nego jedemo mnogo zato što smo počeli da se gojimo. Procesi koji teraju masne ćelije da usisavaju energiju se definišu vrstom, a ne količinom hrane. Tako da mi gladovanjem rešavamo posledice, a ne uzrok. Gladovanje je kao da nabavimo dobar džoger, a prokišnjava nam krov. Hranu treba tretirati kao kompjuterski program, a naše telo kao kompjuter, odnosno, programirati masne ćelije hranom. Ja to odlično radim, čak sam razvio i softver koji savršeno radi. Moji klijenti doživljavaju lep osećaj energije i snage, dok mršave kilogram sala nedeljno.

Na sajtu dijeta.info je preko 400 recepata. Zabluda je da je zdrava hrana bezukusna. Kako izgleda jedan obrok koji ne podiže insulin, odnosno ne aktivira masne ćelije? Hajde da uzmemo, na primer, svadbarski meni. Na početku salata – može da se jede, sirevi i kajmak – može da se jede, pita ne, čorbica da, potom pečenje i krompir, pečenje može, krompir ne, jedemo roštilj i ne jedemo tortu. Ne deluje neukusno. Ne mora da se pojede pogača i pita i ne mora da se pojede dezert. Posle nekog vremena kada se hranimo tako, to je takozvana Low Carb High Fat ishrana sa manje ugljenih hidrata, nama se osećaj za glad promeni. Kada jedemo ugljene hidrate izazivamo masne ćelije da se osećaju kao da su u ratnom stanju i uzimaju zalihe, odnosno „hvataju zarobljenike“. Međutim, ukoliko mi ishranom reprogramiramo te masne ćelije da budu pasivne, onda nemamo potrebu da jedemo toliko. Ako vam recimo treba 2.000 kalorija u toku dana, kada 2.000 kalorija pojedete i 2.000 potrošite, vi se ne gojite, ali ako jedete hranu koja razmrda masne ćelije, od 2.000 kalorija, 300 ode u salo. Onda ste vi gladni, a vaš organizam pati jer mu fali tih 300 kalorija, loše se oseća i stalno se šalje signal mozgu „hajde da jedemo“. Nakon toga vi podižete unos hrane na 2.300 kalorija, jer se ne možete voljom suprotstaviti biohemiji, a biohemiju kreirate kroz hranu. Hrana utiče i na raspoloženje, i na libido, i na zdravlje, i na gojenje. Kaže se „neka hrana bude tvoj lek, neka lek bude tvoja hrana“. Moramo biti informisani, da znamo šta treba da jedemo, a šta ne. Ključna stvar je da nam treba nekoliko dana da se skinemo sa te hrane na koju smo se navukli kao na drogu. Nakon tri, četiri, do devet dana se iznenada stvori sistem snabdevanja, jer je potrebno neko vreme da naš mozak zaboravi na taj nadražaj koji nam daje šećer i da se stvori dovoljno enzima kako bi se energija koja je zarobljena u salu pretvorila u energiju koju mi možemo da koristimo.

Ja sam protiv voća. Mogu da postavim pitanje: „Šta jede medved pred kraj leta da bi se ugojio 40 kg kako bi mogao da prespava zimu?“ Voće. Voćni šećer se ne fermentira u želucu, već ide direktno u jetru, a iz jetre u salo. Uprošćeno rečeno, voće je izmišljeno da se ugojimo za zimu i mi smo generacijama tako funkcionisali, jer u prirodi nema slatkiša. Ima voća, pred kraj leta, koje služi da napunimo masne ćelije, kako bi mogli da preguramo zimu, tokom koje je manja ponuda hrane. Može da se jede voće, ali uglavnom bobičasto.

(Espreso)