TRAVAR JOVO IMA RECEPT ZA SVAKOG SRBINA: Time je lečio i svetski POZNATE LIČNOSTI, evo u čemu je TAJNA (VIDEO)

Romanijski vidar Jovo Mijatović, o kom je snimljen i film davne 1968. godine, pomogao je hiljadama ljudi širom Jugoslavije i sveta.

U matičnim knjigama u Rogatici je upisano da je rođen 1886. u selu Zagajevi. Pošto u to vreme sva novorođenčad nisu odmah upisivana u matične knjige rođenih, nego nekad i po nekoliko godina kasnije. Pretpostavlja se da je živeo i duže od 100 godina.

Rođen i odrastao između kamena i neba, drugujući sa nemaštinom i divljim zverima, Jovo se još od malih nogu suočio sa teškim životom ljudi, kojima je, kako kažu: "I Bog rekao laku noć".

Udaljeni od popa i doktora; bolnice i škole romanijski vidar, kao i mnoga druga deca, sa Romanije – "Ostao je slep kod očiju", te kasnije, kada se zamomčio i poostario, naučio je da čita i piše. Dok su se drugi dečaci penjali po planini jureći vukove i medvede, mladi Jovo sakupljao je trave pomažući svojoj babi Staniji, čuvenoj romanijskoj vidarki u njenom nesvakidašnjem poslu.

Vremenom, učeći od svoje babe, a i od drugih ljudi koji su poznavali lekovito bilje, mladi Jovo Mijatović postao je viđen vidar i travar koga su poznavali i prizivali na sve strane.

Upijao je Jovo svaku reč od svoje babe: u kom delu Glasinca rastu najbolje trave, kada ih treba brati, te kako ih sušiti i čuvati. Naravno, najveća tajna je bila kako ih mešati i sastavljati recepte za određene bolesti.

Kada je Jovina baba umrla, preuze Jovo njen zanat i klijentelu, uglavnom komšije i prijatelje sa Đedovaca i susednih sela. Nakon izvesnog vremena u selo počeše stizati i oni iz grada, a sa njima poče Jovo umesto kokoši i jaja da prima i novčane honorare. Njegova popularnost i bogatstvo su se brzo širili, pa on ubrzo postade nadaleko čuven domaćin.

Priče o uspešnim lečenjima čudotvorca sa Romanije pređoše i granicu Jugoslavije. Najpre u Đedovce počeše stizati naši migranti, oni koji su u rudnicima Amerike zaradili bogatstvo, ali i izgubili svoje zdravlje i mladost. Potom, o tome poče pisati inostrana, s zatim i naša štampa. Malo po malo, Jovo Mijatović postade čuveni "Travar sa Romanije".

Dolazili su na Jovin prag i poznate svetske ličnosti, čak i neki američki glumci, ali i mnogi bogataši i svetski političari.

Služeći u austrougarskoj vojsci, kao bolničar, na Tirolu, Montegrafu, Pešti i Beču, vispreni gorštak sa Romanije naučio je još više, od onoga što je znao o tome – kako se ljudi leče lekovitim biljem.

Ljudi pritisnuti nevoljama, bez para, udaljeni od lekara, dolazili su kod Jove tražeći da im pomogne. On je to činio, koliko je znao i umeo. A znao je mnogo. Vremenom, baveći se poslom koji je od jednog broja ljudi osporavan, postao je svojevrstan poznavalac lekovitog bilja i priznati narodni lekar nastavljajući tako tradiciju poznatih bosansko-hercegovačkih hećima (lekara).

Zbog toga je jedno vreme imao i neprilika. Vremenom ljudi su shvatili da lečenje čajevima i melemima ne može škoditi, naprotiv, samo koristiti.

Veštinu lečenja romanijskim travama Jovo nije preneo ni na jednog od svojih ukućana, a imao je 16 dece. Zbog toga je svoje recepte opisao u svojoj, poznatoj knjizi.

Kada je Jovo 1986. godine umro, odnosno na sebe podigao ruku, imao je godina više nego što se mislilo. Uz asfaltnu saobraćajnicu koja od Sokoca vodi prema Rogatici, godinama je stajala tabla koja je ukazivala da je tu ,"Jovina stanica". Jovo je uspeo da na svetske karte ucrta Sokolac.

Ni danas niko ne zna zašto je skončao na taj način, kao oni kojima je život okrenuo leđa. U Ozerkovićima niko o tome ne želi da priča. Tajnu je odneo sa sobom u grob nad kojim je danas bronzani kip travara sa Romanije u prirodnoj veličini, kojeg je Jovo Mijatović još za života sebi podigao.

(Espreso/Telegraf)