OVO PIĆE SU TAMANILI U JUGOSLAVIJI SAMO TAKO: Na takvom je GLASU da ćete se PREVRNUTI KADA VIDITE

Smatralo se da je vinjak piće onih koji su ranije pili sve i svašta, pa im nijedno drugo piće više nema nikakav ukus.

Prilikom prolaska Crvene armije kroz Jašu Tomića u jesen 1944, neki meštani odvedu vojnike u lokalnu fabriku likera i tu svi zajedno počnu da slave oslobođenje. Veliku burad s raznim vrstama pića Rusi su otvarali rafalima iz automata, pa se betonski podrum brzo napunio.

Piće se zahvatalo čime je ko stigao: benzinskim kantama, kofama... Da bi prekinuo terevenku, jedan viši oficir zapalio je skladište! Ali kako je počelo, tako se i nastavilo kroz ceo socijalizam - u najmanju ruku blago opijeno!

Rakije, domaće, nikad nije manjkalo, ali pokondireni došljaci u gradove želeli su da se i u piću razlikuju od rođaka koji su ostali na selu. Njima su ponuđeni razni brendiji i konjaci, omiljena pića junaka američkih filmova. Samo što su originali pravljeni destilacijom vina, a ovi naši nikakve veze sa grožđem nisu imali.

U istočnoj polovini SFRJ, kada je reč o obojenim alkoholnim pićima, preovlađivali su ljubitelji vinjaka. Nominalno, vinjak je sto odsto prirodni proizvod, destilat vina, ali kao takav zbog cene ne bi mogao da bude konkurentan na tržištu. Otuda hemija... Važio je za omiljeno piće penzionera-šahista, pisaca i penzionisanih novinara... jednom rečju, onih koji su ranije pili sve i svašta, pa im nijedno drugo piće nema više nikakav ukus.

(Espreso/ Kurir)