"NE PREDAJEM SE": Danica Grujičić u SUZAMA PROGOVORILA O NAJTEŽOJ BITKI

Prof dr. Danica Grujičić važi za najboljeg neurohirurga u Srbiji, regionu, po mnogima i u Evropi. Maksimalna je posvećenost te žene koja radi delikatan posao – operiše mozak. Ona ulazi i u rizike ako vidi bilo koju šansu za boljitak i kažu da operiše i ono što drugi nikada ne bi.

Rođena je u Užicu. Srednju školu završila je u Moskvi, a potom je na Drugom moskovskom medicinskom institutu „N.I. Pirogov“ upisala Medicinski fakultet. Školovanje je nastavila na Medicinskom fakultetu u Beogradu, diplomirala pa magistrirala 1987, a doktorsku disertaciju odbranila je 1996. godine.

Vrlo rano je odlučila da će izabrati jednu od dve vrlo neobične profesije. U opticaju su bile neurohirurgija ili konstrukcija aviona.

- Pošto sam se, zbog očevog posla, zatekla u Rusiji nisam mogla kao stranac da studiram na Avio-institutu, pa sam otišla na medicinu - ispričala je Danica Grujičić (62).

Iza nje je impresivna biografija. Bila je prva žena šef Katedre hirurgije sa anesteziologijom od osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu, načelnik Centra za neuroonkologiju Klinike za neurohirurgiju KCS, kao i da je od 2009. godine redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Glavni je istraživač u dve studije koje su odobrene od strane Etičkog komiteta Kliničkog centra Srbije, koje proučavaju dejstvo novog leka koji se koristi za maligne tumore mozga. Godišnje uradi više od 300 najkomplikovanijih neurohirurških intervencija.

Dr Danica Grujičić je od maja 2019. direktorka Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu.

Ipak, početak njene karijere je bio težak.

- Kad sam primljena na kliniku kao žena, to je bilo 1984. godine, znala sam da živim na Balkanu i ako hoću da postignem nešto, moram da radim tri puta više nego muškarci. Nisam uopšte obraćala pažnju šta rade moje kolege, ja sam imala svoj put, taj put je bio da radim kvalitetno i da čekam svoj trenutak.

Plakala sam zbog pacijenata

Tokom celog svog radnog veka radila je sa najtežim pacijetnima. A kako je rekla, ovo je najteži deo njenog posla.

- Najteže je saopštiti roditeljima da će dete da umre. Nemoguće je da se ne vežete da pacijenta. Ako vam je svejedno šta će biti sa vašim pacijentom ne treba da se bavite medicinom. Verovatno ima mojih kolega koji to mogu, ja to zaista ne mogu. Ja zaista to ne mogu iz prostog razloga što to je nečije dete, to je nečija majka, to je nečiji otac. Svi oni u vas gledaju sa nadom da ćete im pomoći, došli su sa velikim problemom. Kako i prema starcu možete da budete ravnodušni - rekla je dr Grujičić.

Kako kaže, često ume i da se rasplače zbog pacijenta.

- Kako da ne plačem. I ja i sestre i anesteziolozi i svi. Najviše me rastuži nepravda. Ali tad sam obično besna. Rastuži me kada gubim pacijenta. Kada dete koje u vas gleda kao u drugu majku, a vi znate da ne možete da mu pomognete. Rastuži me bolest koja je neizlečiva. Rastuži me bahatost. Rastuži me kada osetim da se ljudi ne ponašaju kao prema jednom ljudskom biću koje je u našim rukama, nego kao prema stvari. I to me, moram priznati razbesni.

Godinama je imala nadimke među kojima su Brzi gonzales, Generalka, Profesorlica i to joj nikada nije smetalo.

- Svaki je imao svoj razlog. Zvali su me i Dana Kosmonolka, aždaja, ovako, onako. Ja moram da priznam da nikada to nisam doživljavala kao ružne nadimke, nego tako su me ljudi doživljavali. Da, aždaja, ali aždaja kada je u pitanju posao, a to vam je na neki način i kompliment. Ne mogu da kažem da su me nekad zvali ružnim imenima, tako da se ne ljutim da li će biti “profesorčica”, da li će biti “milostiva”, da li će biti nešto drugo ili deseto do kraja, nebitno je. Meni su svi ti nadimci simpatični i drago mi je u krajnjem slučaju da mlađi mene tako doživljavaju da mogu da mi daju tako neki nadimak - ispričala je Danica Grujičić u jednom od intervjua.

O svom privatnom životu retko govori, ali kako je rekla, svesno je izabrala karijeru a ne brak. To je bio njen izbor, a ne žrtva.

- Shvatila sam da ne mogu u potpunosti da se predam neurohirurgiji a istovremeno da imam porodicu. To je bio moj izbor. Smatram da svaka žena treba da ima to pravo izbora.

Ipak, svoj život je uredila tako da su joj pored posla, ove tri stvari najvažnije - fizička aktivnost, zdrava hrana i druženje s ljudima.

-Družite se sa ljudima. Provodite vreme sa ljudma od kojih možete nešto da naučite, sa ljudima čije vam društvo prija. Ako možete – pomozite nekome. Čovek se mnogo lepo oseća kada može nekome da pomogne i to vam daje jedan lep osećaj da ste ljudsko biće koje ima potrebu da pomogne nekome. I taj drugi kome ste pomogli i on će nekome pomoći. Ne treba misliti će on sad mene da mrzi što sam mu pomogao. Neće, neće sigurno. Možda će jedva čekati da vam pomogne.

(Espreso)