DANAS CELA SRBIJA BRUJI O MILANU MARIĆU! Uradio je to bez predumišljaja

Glumac Milan Marić (32) godinama prati magazin Lice ulice i ljude koji pišu, uređuju i prodaju taj časopis posvećen onima koji najteže dolaze do posla, ugroženim i marginalizovanim grupama. Kad su ga pozvali da im pomogne, nijednog momenta se nije dvoumio. Sledio je svoj karakter, svoju vrednosnu vertikalu, i uključio se u promociju jedne korisne i humane akcije.

- Bila je to nagonska reakcija, zaista od srca. Danas, u ovim surovim vremenima, jako je bitno pronaći način da se pomogne ljudima kojima je pomoć potrebna. A ovo jeste i lepa i humana ideja, da se ljudi uposle, da mogu da zarade i da se osete korisnim delom društva. Istovremeno, na taj način dolaze do novca koji je svima nama neophodan. Humanost, dobrota, saosećanje su se izgubili poslednjih godina, svet u kome živimo je postao užasno surov, neempatičan, bezobrazan, sebičan.

Posebno je osetljiv na probleme ranjivih grupa u društvu.

- Ne mislim da je pravda bogom dana, ali mislim da ako želimo da pravimo dobro društvo, postoje pravila koja se moraju poštovati, i da se odatle vrlo lako može skrenuti s puta, pa umesto pravnog, dobijemo bespravno društvo. Verujem da drugima treba pomoći, da im treba pružiti ruku, da slabije treba zaštititi, da ranjive grupe treba odbraniti, razumeti, pričati sa njima. Danas vlada deficit empatije. Dobra stvar je što svako sebi može postaviti pitanje šta i koliko može da uradi, na šta pristaje, a na šta ne. Vreme jeste surovo, ali ono je stvari samo ogolilo. Nemam utisak da je ranije bilo pitomije, samo su sad stvari očiglednije i izraženije, lakše se vide. A to je paradoks, uprkos tome što se lakše vide, ne primećujem baš da to nekome mnogo smeta.

- Čovek treba da bude otvoren, spreman da revidira neke svoje stavove i da sam sebe izazove kako bi proverio da li je u pravu. Ne mora stalno da bude u nekom gardu ili borbenom položaju, kao da vodi borbu na život ili smrt. Mogu mišljenja potpuno da nam se razlikuju, ali moramo pronaći način da razgovaramo. I fer je priznati kad nisi u pravu, smoći snage i reći drugome: “U pravu si, ja sam pogrešio.” To je civilizacijska tekovina koju bi svi trebalo da poštujemo. A teško je priznati da niste u pravu zbog toga što se istinom manipuliše. I postavlja se pitanje šta je danas istina. Ljudi zapravo treba da se zapitaju šta je tome uzrok, zašto se to dešava, šta stoji iza toga, zbog čega nam se baca prašina u oči i nude neka rešenja za koja kasnije shvatamo da smo bili ovce što smo u njih verovali. Čini mi se da smo kao društvo krenuli problematičnim putem, da zatvaramo oči kad vidimo problem. I zato kad problem, kako to obično biva, zakuca i na vaša vrata, ne možete da očekujete solidarnost, empatiju i razumevanje. Onda prosto morate da izdržite. Mnogo smo daleko od humanog društva. Ali svako treba da radi po svojoj savesti, to je najiskrenije.

Da je njegov društveni angažman prepoznat svedoči i to što je 11. juna, na Dan rodne ravnopravnosti, dobio nagradu jer se godinama bori za ženska ljudska prava. Između ostalog, javno je pozvao na ravnopravnu raspodelu neplaćenog rada u kući.

(Espreso/ Gloria)