OTKRIVENO KO JE ZAPRAVO PREDRAG KON! Progovorio o svom IDENTITETU pa sve šokirao

Uopšte ne razumem ljude koji žive sami, bez žene. Brak je nešto najčvršće što postoji, nema ništa jače od toga. I porodica uopšte, ali brak pod jedan. A samo oni koji imaju više brakova, kao ja, razumeće me - uvek se živi taj drugi brak. Dva braka su dva života i postoji samo ovaj drugi, kaže u životnoj ispovesti za Kurir epidemiolog primarijus dr Predrag Kon, savetnik u Gradskom zavodu za javno zdravlje Beograd i član kriznog štaba za borbu protiv kovida 19

Rođen sam 10. juna 1955, u tri ujutru, u Železničkoj bolnici u Beogradu. Danas je to deo KBC „Dr Dragiša Mišović“. Od oca sam Andrije Ernesta i majke Danice. Očeva porodica je jevrejska, poreklom iz Čorne u Mađarskoj, odakle su najpre došli u Zagreb, pa potom u Beograd dvadesetih godina prošlog veka. Majka je iz trgovačke porodice Živković iz Aleksinca.

U četvrtoj godini sam otišao u Njujork, gde je otac radio za „Jugoeksport“. Iz Amerike se sećam samo te škole u koju sam krenuo sa šest godina. I puta do nje. Živeli smo u Džekson hajtsu. Brat Jovan je skoro deset godina stariji i uvek me je pratio do škole, a majka je dolazila po mene. Sećam se da sam prvog dana, kada sam ušao, a ni reč engleskog nisam znao, zanemeo. Ali vrlo brzo sam ga naučio toliko dobro da su se svi čudili.

Njujork-Beograd

Imao sam jednog druga s kojim sam se intenzivno družio. I pričao sam mu da će biti rata između SSSR i Amerike i da će pobediti Rusi. To se pročulo, pa su me roditelji ispitivali šta ja to pričam, a ja sam samo pričao ono što sam slušao od brata. I upamtio sam to kao veliki stres jer mi je rečeno da više ne govorim gluposti.

U Njujorku smo bili do moje sedme godine, kada smo se vratili u Beograd. Mada sam u Americi praktično završio prvi razred, ovde sam ga ponovio, sugerisano je da to uradim jer sam, kao, slabije znao srpski. U školi sam se brzo istakao. Bitan mi je prelazak iz OŠ „Boris Kidrič“, gde je sada Druga (Filološka) beogradska gimnazija, u „Braće Ribar“, koja je sada „Kralja Petra“. Bilo je to u četvrtom razredu. Tu sam sreo sadašnju ženu - Vesnu. Imao sam samo deset godina. Kad sam je video, a ovo je živa istina, bio sam šokiran da nešto tako lepo postoji! Lepa kao slika, što bi rekli. Fascinirala me je. Nosila je neku frizuru sa šiškama, kao što je i dan-danas nosi. Život nas je odveo na različite strane. Sreli smo se tridesetak godina kasnije.

Nezanimljiv sam čovek

Završavam tu osnovnu školu, upisujem gimnaziju - Drugu beogradsku, i vraćam se tamo gde sam i krenuo u osnovnu školu. Hteo sam da budem elektroinženjer sve do maturskog ispita, na kom mi je profesor fizike dao četvorku. To je promenilo sve. Smatrao sam da, ako ne mogu da imam pet na maturskom, nisam za elektrotehniku. Upisujem, na nagovor najboljeg druga, medicinu.

Vrlo sam nezanimljiv čovek, nemam ja neke ljubavi osim tih maštarija platonskih. Na fakultetu sam imao tek prvu ljubav. Ali sam veliki bukvalista, nisam se nešto mnogo borio oko nje. Čim je jednom rečeno da možda nismo jedno za drugo, odmah sam odustao. To je bilo sve pre prvog braka. Svetlana je farmaceut, upoznali smo se na Medicinijadi u Beogradu. Pevao sam tada „Hava nagilu“, ta pesma je bila dominantna. Razvila se ljubav...

Prvo venčanje

Prvi put sam se venčao 23. avgusta 1980. Bilo je to malo venčanje u opštini Stari grad. Još sam bio student, zapravo apsolvent. Ona je tada završila fakultet i počela da radi. Živeli smo od mog studentskog kredita i pevanja u sedam izvedbi predstave „Sumrak“ u JDP, a radio sam i poslove preko studentske zadruge. Prijatelji, koji su bili u Nemačkoj, dali su mi stan na korišćenje i tu smo živeli. Medicinu sam završio 1981. i počeo sam da stažiram u Domu zdravlja Stari grad. Tu sam dobijao stažersku platu. Roditelji su pomagali koliko su mogli kao penzioneri.

Presekao sam staž, otišao u vojsku 1982. Služio sam 12 meseci u kasarni „Maršal Tito“ i Vojnoj bolnici u Novom Sadu. Tamo sam bio u četi lekara. Nisam bio u oficirskoj školi, to sam naknadno završio. Vojska mi je prošla izuzetno lako, pevao sam i često odsustvovao, kolege su mi prilično zavidele. Doneo sam i gitaru. Sve što sam znao da pevam, znao sam i da sviram. Zapravo, nikad nisam ni znao da sviram, znao sam da pratim svoj glas.

Otac u 28. godini

Slobodan je rođen 12. novembra 1983. Imao sam 28 godina, bio sam upravnik garnizonske ambulante u Rumi. Nismo imali pomoć, a on nije imao ni šest meseci kad je žena rešila da počne da radi po svaku cenu. Imala je po sedam dana dežurstva. Nosio sam ga sa sobom u korpi kad sam išao u lekarske posete po kućama. U garnizonu sam bio jedini lekar, a bilo je oko 1.800 pacijenata. Uopšte mi nije bilo teško. I zato stalno govorim mladima da treba što pre da se realizuju kao roditelji, jer kad je čovek mlad, ništa mu nije teško. Ni presvlačenje, ni kupanje, ni hranjenje - ništa. To je najlepši period moga života u smislu poštovanja ličnosti, profesije lekara. Na VMA sam prešao 1988, gde sam i specijalizirao epidemiologiju 1991.

Bratstvo i jedinstvo

Verovao sam u bratstvo i jedinstvo i teško mi je pao raspad SFRJ. U zimu 1991/1992. šest meseci sam bio na frontu ili, kako se to zvanično zvalo, teritoriji zahvaćenoj borbenim dejstvima. Najpre tri meseca u Kninu i Krajini, gde sam bio u komandi referent saniteta, a komandant je bio general Ratko Mladić. Svakodnevno sam ga viđao, a kontakte smo imali po potrebi. Bili su profesionalni i krajnje korektni. Pamtim ga kao izvanrednog oficira. Ne vidim da je tu bilo šta pogrešno radio. Nisam bio u Bosni i ne mogu da govorim za taj period, ali moje sećanje na njega nije negativno. Kao oficir, svoj posao u Krajini, bar koliko ja znam, radio je onako kako je moglo u tim okolnostima. Dok sam bio tamo, osećao sam da je narod jako ugrožen i da mu je potrebna zaštita. Vojnu bolnicu u Kninu jednom sam obilazio i s Mladićem. Uvek je pitao kako se dogodilo ranjavanje i obično bi rekao da do toga ne bi ni došlo da se postupalo po pravilima.

Neprekidno sam bio na linijama fronta. U selu Mirkovci kod Vinkovaca na pet metara od mene metak je pogodio zid. Mimoilazile su me i granate. Doživeo sam dva granatiranja u Kninu i jednom u Šidu. Međutim, prilikom obilaska imao sam sreće.

Grip na ratištu

Kao epidemiolog na ratištu, imao sam zadatak da sprečim ili suzbijam pojavu zaraznih bolesti. I zanimljivo - dok sam razbijao glavu kako ću da rešim epidemiju gripa, komandanti su rešavali sami. Čim bi se neko pojavio s tegobama, šalju ga kući. Za nekoliko dana bi se vraćao. Prijala su im ta neočekivana odsustva.

Iz Krajine sam prešao u zapadni Srem, zapravo Šid, takođe na tri meseca, i takođe kao referent za preventivnu medicinu mehanizovanog korpusa. Pozadina je neke tri nedelje bila smeštena u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, pa i ja, i taj period mi je bio najteži jer se nismo kretali. Nije bilo dovoljno goriva, pa su glavni događaji bili doručak, ručak i večera.

Kad sam završio u Šidu, bio sam i dalje referent mehanizovanog korpusa i to na Topčideru, a kratko i zamenjivao načelnika saniteta korpusa. Potom sam prešao u Zavod za preventivnu medicinsku zaštitu Prve armije u Zemunu. To je bilo sjajno mesto, držao sam medicinsku informatiku. I tu sam bio načelnik. U principu, stalno sam imao pozicije. A 1995. sam predao zahtev za napuštanje, skidanje, kako mi to kažemo. Taj dan pamtim. Celu noć nisam spavao. Stvara se ta potreba, imao sam osećaj da sam otišao u slepi kolosek, ipak sam ja epidemiolog. Trebalo je da pređem na VMA, al’ da sačekam zamenu, što je moglo potrajati i dve-tri godine. Imao sam poziv da me tamo ubrzano pripremaju za akademsko zvanje. Put bi mi bio potpuno drugačiji da sam otišao na VMA. Ali ne kajem se.

Razvod

Devedesete su bile teške, sankcije. Moja prva žena imala je dve apoteke i pomagao sam joj u tom poslu. Ali sam i u kafani „Crna mačka“ u Zemunu više zarađivao pevanjem nego kao epidemiolog.

Devedesetih sam se i razveo. Brak je potrajao 13 godina. Nekoliko godina niz stvari nije išao, pa mi razvod nije naročito teško pao. Slobodan je ostao s majkom. Inače, nije oženjen. Voleo bih unuke...

Sudbina

Susret s Vesnom je bio posle godina i godina. Ne mogu više ni da se setim tačno godine kada smo proslavljali tu malu maturu. Neko vreme smo se sretali kroz te proslave. Ozbiljnije smo počeli da se viđamo kad smo i jedno i drugo bili slobodni. I shvatili smo da nas je sustigla ljubav. I sudbina. Venčali smo se 23. decembra1999. u Starom gradu. Na istom mestu gde sam sklopio i prvi brak. Ali ovaj još traje. Čini mi se da sam neprekidno sa Vesnom, ceo život. U drugom braku nemam dece. Supruga ima ćerku Albinu.

Moj temperament

Moj temperament je mnogo drugačiji od onoga što se spolja vidi. Mnogo sam žustriji sa ljudima koje jako dobro poznajem. I nije baš uvek lako sa mnom. Pogotovu sada, u drugom braku. Ne radim uopšte onako kako drugi žele.

Kad sam se skinuo iz vojske, neko vreme sam lutao, godinu i po dana radio za privatnu firmu i na kraju se zaposlio u Gradskom zavodu za javno zdravlje. I onda sam ovde pričao ljudima da uopšte nisu svesni u kakvom raju žive. Gledali su me čudno. Vojska, nisam se ja ništa žalio, zna da bude baš surova.

Najpre sam radio u odeljenju za zarazne bolesti kao epidemiolog, a vrlo brzo, krajem devedesetih, prešao sam u jedinicu imunizacije, gde sam kasnije postao i 13 godina ostao načelnik, a potom prešao u savetnike. Neposredno pre korone postao sam v. d. načelnika jedinice za zarazne bolesti.

(Espreso/ Kurir)