ZBOG OVOG VICA O TITU SE IŠLO NA GOLI OTOK: Proći će vas BLAGA JEZA!

Tito se u to doba slavio kao božanstvo, opevan je u pesmama, a jedna od njih, "Druže Tito, ljubičice bela", koštala je mladu novinarku Ženi Lebl dve i po godine robije na Golom otoku, gde je završila sa 22 godine.

"Kolega joj je jednom ispričao šalu kako je Jugoslavija pobedila na međunarodnom takmičenju u cveću jer je uzgajala ljubičicu od 100 kilograma, aludirajući na pesmu 'druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela'. Pošto je prepričala vic u redakciji, po Ženi Lebl dolaze dva udbaša jer je, rekoše, govorila protiv Tita i nije prijavila narodnog neprijatelja od kojeg je čula sporni fazon.

U prvom susretu sa Ženi Lebl, slušajući priče o događajima na Balkanu, mladi izraelski novinar Itaj Engl je u njenom stanu ostao od 10 ujutru do 11 uveče.

"Kasnije sam odlazio u Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, Kosovo, Irak, Pakistan, Liban, Ruandu, Kongo, i kada bih dobio neku nagradu, znao sam čijom sam je zaslugom stekao. Ženi je bila umešana i u to", rekao je Engl.

Ovo je samo jedno od brojnih sećanja na Ženi Lebl (1927–2009), istoričarku jevrejskih zajednica na Balkanu, koje je upravo objavljeno u knjizi "Ženi", gde prijatelji i saradnici evociraju uspomene na njenu hrabrost i istraživačku posvećenost.

Ceo život Ženi Lebl stao bi, kažu, u 10 romana. Rođena je u Aleksincu, a nakon niže gimnazije, uoči odvođenja Jevreja u logor Sajmište, pod imenom Jovanka Lazić izbegla je u Niš. Hapse je 1943. i vode u berlinski Gestapo, do 1945. Vrativši se u Beograd, upisuje pravni fakultet; 1947. primljena je za novinara na konkursu „Politike”, i postaje član SKOJ-a jer je, kako je rekla, bila dušom i srcem za druga Tita, zbog čega je često vodila verbalni rat sa svojim „zadrtim kolegama”.

Pošto je prepričala vic u redakciji, po Ženi Lebl dolaze dva udbaša jer je, rekoše, agitovala protiv Tita i nije prijavila narodnog neprijatelja od kojeg je čula sporni „fazon”. Odvode je u zatvor UDB "Glavnjača", potom u logor Ramski rit, pa u Zabelu, Grgur, i Goli otok. U pet zatvora, gde je od aprila 1949. do oktobra 1951, traže joj je da promeni mišljenje i prizna krivicu. Ispisana je potom i iz Udruženja novinara.

Jovanka Ženi Lebl (1927—2009) je bila srpska novinarka jevrejskog porekla. U vreme 2. Svetskog rata je uhapšena i odvenena na prinudni rad u Nemačku. Posle rata je kao novinarka Politike uhapšena zbog VICA o Titu i poslata na Goli otok na 2.5 godine.

"Ustanovilo se da je u jugo-gulagu bilo veoma malo, u stvari najmanje, stvarnih narodnih neprijatelja, informbirovaca, Staljinovih obožavalaca. 'Prijatelj' bi bacio oko na nečiju suprugu, opanjkao ga da je narodni neprijatelj, poslao ga na Goli, a onda mu podneo da potpiše razvod braka, jer tobože žena nije htela muža izdajicu", navodi Ženi Lebl.

Pisala je kako su ih u Ramskom ritu pretvarali u "tegleću marvu". Nisu im davali vodu, a ručak za 306 zatočenica bio je šest glavica kupusa. U isti kanal su mokrile, i iz njega pile vodu, dok su im pijavice pile krv na nogama. Da ne bi potpuno "poživotinjila", Ženi Lebl se preslišavala pesama koje zna i zamišljala kako skida knjige sa polica i prelistava ih .

U Zabeli su, kako navodi, bili bolji, "deluks" uslovi. Tu su već mogle da se okupaju i piju vode koliko žele. Zadatak im je bio istovar drva i kamenja, a upravnik se seksualno iživljavao u svom "haremu", svedoči Ženi Lebl.

"Samo žedni znaju da cene vodu. Bile smo okružene morem – a žedne do ludila. Spoznale smo kako je komplikovano iščupati stenu iz njenog prirodnog okruženja", piše Ženi Lebl:

"Tada naučite da kamen ima žile kucavice, i gde da ga rasporite. Čupale smo temelje stena koje su tamo bile vekovima, menjale smo prirodu..."

Devojke su pretvarane u starice, svedoči Ženi Lebl; otpadali su im zubi, obolevale su dok su im stizale vesti da su ih se odrekli deca, majke i muževi, jer su postale narodni neprijatelji. Nuđena im je sloboda pod uslovom da postanu doušnici i da ćute o tome šta su doživele, inače će im stradati porodice.

Sa pomilovanjem, posle „vica dugog dve i po godine”, Ženi Lebl nije mogla nigde da nađe zaposlenje. Piše 22 knjige o stradanjima Jevreja, i uradila je, kažu, koliko ceo jedan institut. O svom boravku u nemačkim logorima svedoči u više knjiga. Bila je u Istorijskom odboru Udruženja Jevreja iz Jugoslavije u Izraelu, a nagrada Jevrejske opštine u Beogradu, za najbolji rad iz istorije, nosi njeno ime.

Umrla je od raka u 82. godini.

(Espreso/Politika)